Skrivene veze Srbije i Irske: Kako su Irci stali rame uz rame sa srpskim vojnicima i dali život za slobodu
Decembar 1915. godine, Srbija je na ivici potpunog sloma. Napadnuta sa tri strane – od Austrougara, Nemaca i Bugara – srpska vojska se povlači preko albanskih gudura, a država se doslovno izmešta sa sopstvene teritorije. Saveznici su daleko. Nada je tanka, a onda – Irci.
Na južnim granicama Kraljevine Srbije, kod sela Kosturino, pojavljuje se Deseta irska divizija – oko 8.000 dobrovoljaca, tek pristiglih iz Soluna, iscrpljenih i ranjenih posle masakra kod Galipolja. U letnjoj uniformi, bačeni su u zimu Balkana. Pre nego što je neprijatelj ispalio i jedan metak, više od hiljadu njih završilo je u bolnicama – promrzli, iznureni, ali ne i poraženi.
Kada je bugarska armija – gotovo 100.000 vojnika – krenula da zatvori obruč i preseče povlačenje srpske vojske, Irci su pokušali ono što se činilo nemogućim: da zaustave celu jednu armiju.
Na visoravni blizu Dojranskog jezera, okruženi planinama i gotovo bez zaklona (rovovi dublji od 60 centimetara nisu mogli da se iskopaju u kamenu), Irci su se odupirali do poslednjeg daha. Samo u prvim jurišima, 138 vojnika iz petog dablinskog bataljona palo je u borbi prsa u prsa. Taj bataljon je za tri dana spao sa 1.042 na 565 ljudi.
Nisu bili jedini. Cela divizija trpela je ogromne gubitke, ali se nije povukla dok nije postalo jasno da su Bugari prodrli između savezničkih linija. Francuska komanda je izdala naređenje za povlačenje – i Irci su se povukli poslednji.
U toj bitki, Irci nisu branili britanske interese. Branili su – Srbiju.
I danas, na tom mestu stoji keltski krst. Na njemu piše:
"U znak sećanja na one iz Desete irske divizije koji su pali na Galipolju, a dali živote u odbrani Srbije, a i u slavu svih Iraca koji su dali svoje živote u Velikom ratu.“
U čast tih ratnika, koji su u najtežem času stali uz srpski narod, jedna ulica u Beogradu danas nosi ime Deseta irska divizija.
Zasluženo. Jer oni nisu samo saveznici iz prošlosti – oni su braća po krvi i časti.
