"ЖИВИМО У СВЕТУ КОЈИ НЕГУЈЕ ОТУЂЕНОСТ" Славица Ђукић Дејановић открива шта је "свето тројство" сваког менталног проблема (ВИДЕО)
СД Поглед
Гост редакције Србија Данас била је проф. др Славица Ђукић Дејановић, неуропсихијатар и редовни професор Универзитета у Крагујевцу. Са нашом гошћом и еминентним стручњаком у области психијатрије, разговарали смо о утицају савременог друштва на психичко здравље појединаца, као и неким филозофским питањима везаним за природу и слободу људског бића.
"ДА МОГУ ДА ВРАТИМ ДЕЦУ, ПОТПИСАЛА БИХ ДА ОД ШКОЛЕ НЕ ОСТАНЕ КАМЕН НА КАМЕНУ": Бивша директорка "Рибникара", Весна Фила, први пут о трагедији 3. маја (ВИДЕО)
ЗОРА ДОБРИЧАНИН ОБЈАШЊАВА ЗАШТО ЈЕ ЗЛОЧИН У "РИБНИКАРУ" ТЕРОРИЗАМ: "Ако то није био аларм, онда ће нам се заувек све лампице погасити" (ВИДЕО)
ПРЕДРАГ АЗДЕЈКОВИЋ БЕЗ ДЛАКЕ НА ЈЕЗИКУ О ПРАЈДУ: "Нисмо створили атмосферу у друштву да је геј ок" (ВИДЕО)
Све више смо сведоци повећаног броја психичких и психололошких поремећаја, узрокованих стресом савременог начина живота. То је био повод да на самом почетку упитамо др Дејановић, колико је постојеће друштво социјалдарвинистичко, односно, колико у њему владају сурови закони природе (борба за опстанак и природна селекција) где најјачи опстају, док они слабији пропадају и нестају у непрестаној борби за успех, престиж, моћ, богатство, утицај...
- Савремено друштво, у социјалном смислу, има потпуно измењени систем вредности, у односу на неко класично друштво. Та нека борба за опстанак или доминацију у међусобном односу са вршњацима, у породицама, на радном месту, у борби за престиж у неким политичким сучељавањима, међу државама у некој регији, то је једна реалност која би, у принципу, требало да вуче друштво напред - сматра др Дејановић.
У тој борби би, према речима наше саговорнице, требало да се користе модерне методе: дијалог, снага аргументације и уопште сучељавање и борба мишљења, борба ставова.
- Због промењеног система вредности, ми смо сведоци, да физичка и материјална моћ опредељује ко ће победити у разним борбама и због тога има насиља и о њему много више причамо него раније. Насиље се појављује као један феномен који нарушава нешто што је потреба човека савременог друштва, да припада том друштву и да се осећа достојанствено и безбедно - оцењује др Дејановић.
Објашњава и шта је потребно човеку да би се осећао, на пример у породици, као у једној оази где влада спокој.
- Потребно је да буде потпуно опуштен, да му не буде тесно у његовој кожи, да о својим дилемама, размишљањима, поразговара и да га неко слуша. Мислим да је данас централна ствар чињеница да немамо довољно саговорника. Оног момента кад нађете неког ко са вама има заједничку тему, ви тог момента, барем емпатију направите као мост између те две особе, јер уважавају садржаје које чују, макар се и не слагали - констатује др Дејановић.
Она додаје да немамо времена за сопствене, посебно позитивне емоције.
- Тај мотив неког престижа је данас у материјалним стварима. Не у томе ко је прочитао више књига, ко уме да се диви уметности или уме да пронађе уметност рада, живљења, прављења комуникација. Чињење добрих социјалних релација, то је потреба која се некад јако вредновала. Говорило се: “Он је добар човек, он разуме и мало дете и старог човека” - каже наша саговорница.
У разговору са др Дејановић смо се дотакли и дилеме "имати или бити", Ериха Фрома, чувеног немачког психолога, психоаналитичара и филозофа, као два темељна модуса помоћу којих се одређују разлике између индивидуалних и друштвених типова карактера.
- "Бити" значи имати емоцију, пре свега, доживети сопствену емоцију, доживети бар емпатију, а некада и љубав. Бити човек који осећа, који осећа себе и друге. Губи се то и заиста живимо у свету за који можемо рећи да негује отуђеност, посебно појединца који не може да мисли шаблонски, не може да ради шаблонски. Није по креативце добро ако не стварамо друштво у којем ће, заправо, бити могућности за те појединце који не мисле конфекцијски. Добро је да их имамо и да из њих извлачимо креативност, а и то да имају потребу да топли, добри, дарежљиви - истиче др Дејановић.
Упитана да ли човек може "бити", а не "имати", др Дејановић одговара:
- "Бити", а не "имати" је тешко. Изузетака има, али, у принципу, "бити или имати" је повезано једно са другим. Просто, ако имате осећање, идеје, ваљаност, ви ћете бити такви. Другим речима, шта један човек може дати другом човеку? Може дати оно што има. Ако имате агресивне тенденције, бићете нервозни, испољаваћете нервозу, чак и у односу на укућане, на радно окружење, на све социјалне комуникације. То је тај мотив престижа у друштву.
Оно што је сигурно, наглашава наша саговорница, готово да нема менталног проблема код човека који није резултат тројства: генетске предиспозиције, структуре личности и утицаја спољне средине.
- Особе које имају проблеме у сфери менталног функционисања, обично носе неку генетску предиспозицију за обољење које ће се код њих развити. Дакле, једна неуротична особа или психотична, која живи у неком свом свету, под утицајем халуцинација, суманутих веровања, најчешће носи генетску предиспозицију за разбољевање, а да ли ће се болест баш развити или ће се неке црте некад испољити, зависи од фактора спољашње средине и зависи од структуре личности. Та структура личности и њено формирање се развија првих хиљаду дана од рођења. Ми потпуно заборављамо емоцијалне подстицаје деце и њихов рани емотивни развој и управо на томе мора да се ради много више, кроз програме васпитања и образовања - констатује др Дејановић.
Чувени француски филозоф, Жан Жак Русо, је констатовао да се "човек рађа слободан, а да је свугде у оковима". С обзиром да се од малена, кроз процес социјализације, појединцима усађују одређени обрасци понашања у оквирима којих друштво очекује од њих да се крећу, питали смо др Дејановић, колико то утиче на гушење индивидуалне слободе личности.
- Свака норма је помало гушење слободе. Свака морална, професионална, животна норма, нас помало опредељује којим путем треба да идемо да бисмо као ваљане индивидуе припадали друштву, удружењу, радној средини, породици итд… Оне, заиста, гуше неку индивидуалност, која је израз слободе. Међутим, јаки индивидуалци, они који поседују интелектуалне потенцијале и који су склони чињењу, мењању себе и мењању других, прихватању других, они могу схватити те норме као пут којим се лакше иде. Сви се ми кроз живот нађемо на путу и раскршћу и којим путем ћемо кренути, оним који води у трње и пропаст или ћемо ићи ка путу који води ка неком благостању, зависи од норми које прихватамо, али и од наше индивидуе. Јака индивидуа има способност да мења себе, да прилагођава себе, а да не изгуби себе - објашњава др Дејановић.
Дотакли смо се и питања колико идеолошки оквири утичу на струку, посебно кроз пример ЛГБТ популације која се већински сматра девијантном, упркос чињеници да је у децембру 1973. године, Одбор Америчког психијатријског удружења гласао за уклањање хомосексуалности са листе менталних поремећаја, што је учинила и Светска здравствена организација 1990. године.
- Хомоеротика је саставни део сексуалности сваке особе. У одређеном животном добу, девојчице и дечаци бивају јако везани за родитеље истог пола, за друга или другарицу истог пола. Ту се развијају и емотивне и физичке пријатности, код додира, разговора са особама истог пола. Код неких особа, сексуални развој тече тако да иду ка хетеросексуалности, а код неких је количина психолошке енергије која се у тој фази живота развије, толико велика да се фиксирају за тај период и поред, наравно, одређене генетске предиспозиције постоји хомоеротика као омиљени начин задовољења сексуалног нагона - каже др Дејановић и додаје:
- Зашто би различитост у погледу задовољења сексуалног нагона била разлог за стигматизацију особе која не живи по моралним начелима неког ко каже да то није у реду. У крајњем случају, да ли тај ко то најгласније каже, заправо има проблем са потиснутом сопственом хомоеротиком и хомосексуалношћу. Ја мислим да је неговање у систему вредности става да је различитост апсолутно неопходна, да морамо уважавати оне који су различити од нас, по боји коже, начину говора, облачења и кога воле. Дакле, то је један цивилизацијски захтев, не само 21. века, већ много старији.
Др Дејановић смо питали и да ли верује да постоји унапред дата "човекова природа" или је он само "празна табла" (табула раса) у коју се уписује све оно што искуствено проживљава током живота.
- Мислим да је 21. век толике комбинаторике направио, да бисмо могли рећи да човек представља садејство. Он се рађа слободан, то би у неку руку могла да буде "табула раса", на којој пише крупним словима слобода, његово јаство, његова личност, заправо, нешто што треба да се искаже у складу са његовим хтењима… "Табула раса", слобода са којом се рађамо, опсег те слободе, димензија те слободе је различита код различитих људи… То су, просто, индивидуалне судбине. Не можемо говорити ни да је човек "табула раса" , нити да у њему есенцијално постоји оног момента када се роди, то ће се само у неким околностима остварити. Комбинација тога је једна реалност - оцењује наша саговорница.
Осврнувши се на питање дефиниције слободе човека и колико му она представља терет, јер га чини одговорним, не само према себи, већ и према другима, др Дејановић каже:
- Слободан човек је човек који кад ради воли, остварује своје циљеве и све то време није му тесно у сопственој кожи. То значи, слободан човек има сопствене изборе: у партнерству, професионалном животу и организацији времена. Ако неко врши пресију на вас, он вам узима део слободе… Друштво нам узима, чак и најбоља друштва, најорганизованија друштва, узимају нам ту врсту индивидуалности, шта прија нашој личности… Држава поставља одређене норме. Свака норма је, за велики број индивидуалаца, гушење слободне воље и слободе… Ми смо у обавези да нађемо неки склад између онога што нам одузима слободу и да део слободе сачувамо за себе. И ту приоритизујемо ствари… Компромис је, можда, и флексибилност, два термина која подразумевају усклађивање сопствених слобода са онима које су нам наметнуте са стране.
Др Дејановић сматра да је примена санкција према појединцима увек израз немоћи, јер ако нешто није могло да се спречи, већ да треба казнити, то само значи да се мора некако реаговати застрашивањем.
- Ја нисам присталица санкција, где год је то могуће… Још увек не прилазимо проблемима, насиља, на пример, на начин да насиље треба предупредити, да га треба рано уочити, да насила деца неће бити таква, ако их усмеримо у друштвено корисну активност… Превенција је кључ за боље уређење друштва, које ће мање слободе одузимати индивидуама. Превенција је неупоредиво тежа, изискује једну ширину у разумевању. Превенција у развијенијим друштвима доминира упоредиво више него у мање развијеним друштвима. Санкције су увек израз немоћи - оцењује др Дејановић.
На самом крају, др Дејановић смо питали за савет како остати свој у данашњем свету, не изгубити индивидуалност, а опет бити имати осећај за заједницу и опште добро, као и шта држава и друштво треба и могу да ураде на том пољу.
- Што већи број мислећих појединаца на врло одговорним местима у држави… Мислећи људи, који за живот уче, они треба да дају допринос у средини у којој су, да утичу на све оне који, на неки начин, живе стереотипно и који конфекцијски мисле. Ти вредни индивидуалци треба да буду препознати. У школи то су таленти. Ја се трудим и улажем себе у то да талентована деца буду подржана. Да њихове таленте вреднујемо и систем вредности правимо према оним изузецима који у својим сферама профсионалног живота и талента вуку друштво напред. Да се трудимо да њих разумемо, да се угледамо на њих, да нам они буду модел - закључује на крају разговора проф. др Славица Ђукић Дејановић.
Цео интервју са проф. др Славицом Ђукић Дејановић можете погледати у приложеном видеу у тексту.
НАПОМЕНА: Забрањено преузимање делова или целог текста интервјуа без одобрења аутора, линковања на оригинални текст и додавања видео-снимка са YouTube канала Србија Данас.