"ŽIVIMO U SVETU KOJI NEGUJE OTUĐENOST" Slavica Đukić Dejanović otkriva šta je "sveto trojstvo" svakog mentalnog problema (VIDEO)
SD Pogled
Gost redakcije Srbija Danas bila je prof. dr Slavica Đukić Dejanović, neuropsihijatar i redovni profesor Univerziteta u Kragujevcu. Sa našom gošćom i eminentnim stručnjakom u oblasti psihijatrije, razgovarali smo o uticaju savremenog društva na psihičko zdravlje pojedinaca, kao i nekim filozofskim pitanjima vezanim za prirodu i slobodu ljudskog bića.
"DA MOGU DA VRATIM DECU, POTPISALA BIH DA OD ŠKOLE NE OSTANE KAMEN NA KAMENU": Bivša direktorka "Ribnikara", Vesna Fila, prvi put o tragediji 3. maja (VIDEO)
ZORA DOBRIČANIN OBJAŠNJAVA ZAŠTO JE ZLOČIN U "RIBNIKARU" TERORIZAM: "Ako to nije bio alarm, onda će nam se zauvek sve lampice pogasiti" (VIDEO)
PREDRAG AZDEJKOVIĆ BEZ DLAKE NA JEZIKU O PRAJDU: "Nismo stvorili atmosferu u društvu da je gej ok" (VIDEO)
Sve više smo svedoci povećanog broja psihičkih i psihololoških poremećaja, uzrokovanih stresom savremenog načina života. To je bio povod da na samom početku upitamo dr Dejanović, koliko je postojeće društvo socijaldarvinističko, odnosno, koliko u njemu vladaju surovi zakoni prirode (borba za opstanak i prirodna selekcija) gde najjači opstaju, dok oni slabiji propadaju i nestaju u neprestanoj borbi za uspeh, prestiž, moć, bogatstvo, uticaj...
- Savremeno društvo, u socijalnom smislu, ima potpuno izmenjeni sistem vrednosti, u odnosu na neko klasično društvo. Ta neka borba za opstanak ili dominaciju u međusobnom odnosu sa vršnjacima, u porodicama, na radnom mestu, u borbi za prestiž u nekim političkim sučeljavanjima, među državama u nekoj regiji, to je jedna realnost koja bi, u principu, trebalo da vuče društvo napred - smatra dr Dejanović.
U toj borbi bi, prema rečima naše sagovornice, trebalo da se koriste moderne metode: dijalog, snaga argumentacije i uopšte sučeljavanje i borba mišljenja, borba stavova.
- Zbog promenjenog sistema vrednosti, mi smo svedoci, da fizička i materijalna moć opredeljuje ko će pobediti u raznim borbama i zbog toga ima nasilja i o njemu mnogo više pričamo nego ranije. Nasilje se pojavljuje kao jedan fenomen koji narušava nešto što je potreba čoveka savremenog društva, da pripada tom društvu i da se oseća dostojanstveno i bezbedno - ocenjuje dr Dejanović.
Objašnjava i šta je potrebno čoveku da bi se osećao, na primer u porodici, kao u jednoj oazi gde vlada spokoj.
- Potrebno je da bude potpuno opušten, da mu ne bude tesno u njegovoj koži, da o svojim dilemama, razmišljanjima, porazgovara i da ga neko sluša. Mislim da je danas centralna stvar činjenica da nemamo dovoljno sagovornika. Onog momenta kad nađete nekog ko sa vama ima zajedničku temu, vi tog momenta, barem empatiju napravite kao most između te dve osobe, jer uvažavaju sadržaje koje čuju, makar se i ne slagali - konstatuje dr Dejanović.
Ona dodaje da nemamo vremena za sopstvene, posebno pozitivne emocije.
- Taj motiv nekog prestiža je danas u materijalnim stvarima. Ne u tome ko je pročitao više knjiga, ko ume da se divi umetnosti ili ume da pronađe umetnost rada, življenja, pravljenja komunikacija. Činjenje dobrih socijalnih relacija, to je potreba koja se nekad jako vrednovala. Govorilo se: “On je dobar čovek, on razume i malo dete i starog čoveka” - kaže naša sagovornica.
U razgovoru sa dr Dejanović smo se dotakli i dileme "imati ili biti", Eriha Froma, čuvenog nemačkog psihologa, psihoanalitičara i filozofa, kao dva temeljna modusa pomoću kojih se određuju razlike između individualnih i društvenih tipova karaktera.
- "Biti" znači imati emociju, pre svega, doživeti sopstvenu emociju, doživeti bar empatiju, a nekada i ljubav. Biti čovek koji oseća, koji oseća sebe i druge. Gubi se to i zaista živimo u svetu za koji možemo reći da neguje otuđenost, posebno pojedinca koji ne može da misli šablonski, ne može da radi šablonski. Nije po kreativce dobro ako ne stvaramo društvo u kojem će, zapravo, biti mogućnosti za te pojedince koji ne misle konfekcijski. Dobro je da ih imamo i da iz njih izvlačimo kreativnost, a i to da imaju potrebu da topli, dobri, darežljivi - ističe dr Dejanović.
Upitana da li čovek može "biti", a ne "imati", dr Dejanović odgovara:
- "Biti", a ne "imati" je teško. Izuzetaka ima, ali, u principu, "biti ili imati" je povezano jedno sa drugim. Prosto, ako imate osećanje, ideje, valjanost, vi ćete biti takvi. Drugim rečima, šta jedan čovek može dati drugom čoveku? Može dati ono što ima. Ako imate agresivne tendencije, bićete nervozni, ispoljavaćete nervozu, čak i u odnosu na ukućane, na radno okruženje, na sve socijalne komunikacije. To je taj motiv prestiža u društvu.
Ono što je sigurno, naglašava naša sagovornica, gotovo da nema mentalnog problema kod čoveka koji nije rezultat trojstva: genetske predispozicije, strukture ličnosti i uticaja spoljne sredine.
- Osobe koje imaju probleme u sferi mentalnog funkcionisanja, obično nose neku genetsku predispoziciju za oboljenje koje će se kod njih razviti. Dakle, jedna neurotična osoba ili psihotična, koja živi u nekom svom svetu, pod uticajem halucinacija, sumanutih verovanja, najčešće nosi genetsku predispoziciju za razboljevanje, a da li će se bolest baš razviti ili će se neke crte nekad ispoljiti, zavisi od faktora spoljašnje sredine i zavisi od strukture ličnosti. Ta struktura ličnosti i njeno formiranje se razvija prvih hiljadu dana od rođenja. Mi potpuno zaboravljamo emocijalne podsticaje dece i njihov rani emotivni razvoj i upravo na tome mora da se radi mnogo više, kroz programe vaspitanja i obrazovanja - konstatuje dr Dejanović.
Čuveni francuski filozof, Žan Žak Ruso, je konstatovao da se "čovek rađa slobodan, a da je svugde u okovima". S obzirom da se od malena, kroz proces socijalizacije, pojedincima usađuju određeni obrasci ponašanja u okvirima kojih društvo očekuje od njih da se kreću, pitali smo dr Dejanović, koliko to utiče na gušenje individualne slobode ličnosti.
- Svaka norma je pomalo gušenje slobode. Svaka moralna, profesionalna, životna norma, nas pomalo opredeljuje kojim putem treba da idemo da bismo kao valjane individue pripadali društvu, udruženju, radnoj sredini, porodici itd… One, zaista, guše neku individualnost, koja je izraz slobode. Međutim, jaki individualci, oni koji poseduju intelektualne potencijale i koji su skloni činjenju, menjanju sebe i menjanju drugih, prihvatanju drugih, oni mogu shvatiti te norme kao put kojim se lakše ide. Svi se mi kroz život nađemo na putu i raskršću i kojim putem ćemo krenuti, onim koji vodi u trnje i propast ili ćemo ići ka putu koji vodi ka nekom blagostanju, zavisi od normi koje prihvatamo, ali i od naše individue. Jaka individua ima sposobnost da menja sebe, da prilagođava sebe, a da ne izgubi sebe - objašnjava dr Dejanović.
Dotakli smo se i pitanja koliko ideološki okviri utiču na struku, posebno kroz primer LGBT populacije koja se većinski smatra devijantnom, uprkos činjenici da je u decembru 1973. godine, Odbor Američkog psihijatrijskog udruženja glasao za uklanjanje homoseksualnosti sa liste mentalnih poremećaja, što je učinila i Svetska zdravstvena organizacija 1990. godine.
- Homoerotika je sastavni deo seksualnosti svake osobe. U određenom životnom dobu, devojčice i dečaci bivaju jako vezani za roditelje istog pola, za druga ili drugaricu istog pola. Tu se razvijaju i emotivne i fizičke prijatnosti, kod dodira, razgovora sa osobama istog pola. Kod nekih osoba, seksualni razvoj teče tako da idu ka heteroseksualnosti, a kod nekih je količina psihološke energije koja se u toj fazi života razvije, toliko velika da se fiksiraju za taj period i pored, naravno, određene genetske predispozicije postoji homoerotika kao omiljeni način zadovoljenja seksualnog nagona - kaže dr Dejanović i dodaje:
- Zašto bi različitost u pogledu zadovoljenja seksualnog nagona bila razlog za stigmatizaciju osobe koja ne živi po moralnim načelima nekog ko kaže da to nije u redu. U krajnjem slučaju, da li taj ko to najglasnije kaže, zapravo ima problem sa potisnutom sopstvenom homoerotikom i homoseksualnošću. Ja mislim da je negovanje u sistemu vrednosti stava da je različitost apsolutno neophodna, da moramo uvažavati one koji su različiti od nas, po boji kože, načinu govora, oblačenja i koga vole. Dakle, to je jedan civilizacijski zahtev, ne samo 21. veka, već mnogo stariji.
Dr Dejanović smo pitali i da li veruje da postoji unapred data "čovekova priroda" ili je on samo "prazna tabla" (tabula rasa) u koju se upisuje sve ono što iskustveno proživljava tokom života.
- Mislim da je 21. vek tolike kombinatorike napravio, da bismo mogli reći da čovek predstavlja sadejstvo. On se rađa slobodan, to bi u neku ruku mogla da bude "tabula rasa", na kojoj piše krupnim slovima sloboda, njegovo jastvo, njegova ličnost, zapravo, nešto što treba da se iskaže u skladu sa njegovim htenjima… "Tabula rasa", sloboda sa kojom se rađamo, opseg te slobode, dimenzija te slobode je različita kod različitih ljudi… To su, prosto, individualne sudbine. Ne možemo govoriti ni da je čovek "tabula rasa" , niti da u njemu esencijalno postoji onog momenta kada se rodi, to će se samo u nekim okolnostima ostvariti. Kombinacija toga je jedna realnost - ocenjuje naša sagovornica.
Osvrnuvši se na pitanje definicije slobode čoveka i koliko mu ona predstavlja teret, jer ga čini odgovornim, ne samo prema sebi, već i prema drugima, dr Dejanović kaže:
- Slobodan čovek je čovek koji kad radi voli, ostvaruje svoje ciljeve i sve to vreme nije mu tesno u sopstvenoj koži. To znači, slobodan čovek ima sopstvene izbore: u partnerstvu, profesionalnom životu i organizaciji vremena. Ako neko vrši presiju na vas, on vam uzima deo slobode… Društvo nam uzima, čak i najbolja društva, najorganizovanija društva, uzimaju nam tu vrstu individualnosti, šta prija našoj ličnosti… Država postavlja određene norme. Svaka norma je, za veliki broj individualaca, gušenje slobodne volje i slobode… Mi smo u obavezi da nađemo neki sklad između onoga što nam oduzima slobodu i da deo slobode sačuvamo za sebe. I tu prioritizujemo stvari… Kompromis je, možda, i fleksibilnost, dva termina koja podrazumevaju usklađivanje sopstvenih sloboda sa onima koje su nam nametnute sa strane.
Dr Dejanović smatra da je primena sankcija prema pojedincima uvek izraz nemoći, jer ako nešto nije moglo da se spreči, već da treba kazniti, to samo znači da se mora nekako reagovati zastrašivanjem.
- Ja nisam pristalica sankcija, gde god je to moguće… Još uvek ne prilazimo problemima, nasilja, na primer, na način da nasilje treba preduprediti, da ga treba rano uočiti, da nasila deca neće biti takva, ako ih usmerimo u društveno korisnu aktivnost… Prevencija je ključ za bolje uređenje društva, koje će manje slobode oduzimati individuama. Prevencija je neuporedivo teža, iziskuje jednu širinu u razumevanju. Prevencija u razvijenijim društvima dominira uporedivo više nego u manje razvijenim društvima. Sankcije su uvek izraz nemoći - ocenjuje dr Dejanović.
Na samom kraju, dr Dejanović smo pitali za savet kako ostati svoj u današnjem svetu, ne izgubiti individualnost, a opet biti imati osećaj za zajednicu i opšte dobro, kao i šta država i društvo treba i mogu da urade na tom polju.
- Što veći broj mislećih pojedinaca na vrlo odgovornim mestima u državi… Misleći ljudi, koji za život uče, oni treba da daju doprinos u sredini u kojoj su, da utiču na sve one koji, na neki način, žive stereotipno i koji konfekcijski misle. Ti vredni individualci treba da budu prepoznati. U školi to su talenti. Ja se trudim i ulažem sebe u to da talentovana deca budu podržana. Da njihove talente vrednujemo i sistem vrednosti pravimo prema onim izuzecima koji u svojim sferama profsionalnog života i talenta vuku društvo napred. Da se trudimo da njih razumemo, da se ugledamo na njih, da nam oni budu model - zaključuje na kraju razgovora prof. dr Slavica Đukić Dejanović.
Ceo intervju sa prof. dr Slavicom Đukić Dejanović možete pogledati u priloženom videu u tekstu.
NAPOMENA: Zabranjeno preuzimanje delova ili celog teksta intervjua bez odobrenja autora, linkovanja na originalni tekst i dodavanja video-snimka sa YouTube kanala Srbija Danas.