Слобода говора или говор мржње - где је граница?
У времену када свако може бити издавач, уредник и коментатор, питање границе између слободе говора и говора мржње постало је једно од најизазовнијих етичких и правних питања савременог друштва.
Иако слобода изражавања важи за темељ демократије, све чешће се поставља питање – да ли је свако мишљење прихватљиво и где престаје право, а почиње злоупотреба?
Шта је слобода говора?
Слобода говора подразумева право појединца да изражава мишљење без страха од репресије од стране државе. Ово право је заштићено у многим међународним документима, укључујући Универзалну декларацију о људским правима (члан 19) и Европску конвенцију о људским правима (члан 10). Међутим, чак и ове конвенције признају да слобода говора није апсолутна – већ може бити ограничена када се сукоби са правима других.
Где је граница?
Граница се обично повлачи тамо где почиње говор мржње, односно изражавање које шири нетрпељивост, дискриминацију или насиље према одређеним групама на основу расе, вере, нације, пола, сексуалне оријентације итд.
Случај Charlie Хебдо (Француска): Сатирични магазин познат по провокативним карикатурама био је на мети терористичког напада, што је отворило питање – да ли слобода изражавања укључује и право на дубоко увредљив садржај?
Доналд Трамп и друштвене мреже: Након напада на Капитол 2021, бивши председник САД трајно је суспендован са Twittera због, како су навели, „подстицања на насиље“. Многи су се запитали – да ли је то оправдана реакција или цензура?
Говор мржње – последице нису виртуелне
За разлику од слободе мишљења, говор мржње има стварне последице. Његова нормализација доводи до пораста насиља, јачања екстремизама и урушавања друштвене кохезије. У дигиталној ери, један твит или објава могу имати далекосежне ефекте – не само на појединце, већ и на читаве заједнице.
Ко одређује границу?
Ово питање нема једноставан одговор. У либералним демократијама, држава је та која законом прописује границе, али у пракси често долази до злоупотреба у оба правца – или прекомерног кажњавања, или игнорисања проблема.
Зато се све више говори о етичкој одговорности друштва, медија и платформи.
Шта можемо да учинимо?
Као појединци – да размислимо пре него што објавимо, поделимо или коментаришемо.
Као медији – да едукујемо и негујемо говор који спаја, а не раздваја.
Као заједница – да не нормализујемо говор мржње под изговором "слободе мишљења".
Слобода говора јесте темељ демократског друштва, али није дозвола за вређање, омаловажавање и ширење мржње. Граница постоји – и она није само правна, већ пре свега људска и морална. Неопходно је да као друштво развијемо културу дијалога, емпатије и критичког мишљења – јер реч може да лечи, али и да уништи.
