Sloboda govora ili govor mržnje - gde je granica?
U vremenu kada svako može biti izdavač, urednik i komentator, pitanje granice između slobode govora i govora mržnje postalo je jedno od najizazovnijih etičkih i pravnih pitanja savremenog društva.
Iako sloboda izražavanja važi za temelj demokratije, sve češće se postavlja pitanje – da li je svako mišljenje prihvatljivo i gde prestaje pravo, a počinje zloupotreba?
Šta je sloboda govora?
Sloboda govora podrazumeva pravo pojedinca da izražava mišljenje bez straha od represije od strane države. Ovo pravo je zaštićeno u mnogim međunarodnim dokumentima, uključujući Univerzalnu deklaraciju o ljudskim pravima (član 19) i Evropsku konvenciju o ljudskim pravima (član 10). Međutim, čak i ove konvencije priznaju da sloboda govora nije apsolutna – već može biti ograničena kada se sukobi sa pravima drugih.
Gde je granica?
Granica se obično povlači tamo gde počinje govor mržnje, odnosno izražavanje koje širi netrpeljivost, diskriminaciju ili nasilje prema određenim grupama na osnovu rase, vere, nacije, pola, seksualne orijentacije itd.
Slučaj Charlie Hebdo (Francuska): Satirični magazin poznat po provokativnim karikaturama bio je na meti terorističkog napada, što je otvorilo pitanje – da li sloboda izražavanja uključuje i pravo na duboko uvredljiv sadržaj?
Donald Tramp i društvene mreže: Nakon napada na Kapitol 2021, bivši predsednik SAD trajno je suspendovan sa Twittera zbog, kako su naveli, „podsticanja na nasilje“. Mnogi su se zapitali – da li je to opravdana reakcija ili cenzura?
Govor mržnje – posledice nisu virtuelne
Za razliku od slobode mišljenja, govor mržnje ima stvarne posledice. Njegova normalizacija dovodi do porasta nasilja, jačanja ekstremizama i urušavanja društvene kohezije. U digitalnoj eri, jedan tvit ili objava mogu imati dalekosežne efekte – ne samo na pojedince, već i na čitave zajednice.
Ko određuje granicu?
Ovo pitanje nema jednostavan odgovor. U liberalnim demokratijama, država je ta koja zakonom propisuje granice, ali u praksi često dolazi do zloupotreba u oba pravca – ili prekomernog kažnjavanja, ili ignorisanja problema.
Zato se sve više govori o etičkoj odgovornosti društva, medija i platformi.
Šta možemo da učinimo?
Kao pojedinci – da razmislimo pre nego što objavimo, podelimo ili komentarišemo.
Kao mediji – da edukujemo i negujemo govor koji spaja, a ne razdvaja.
Kao zajednica – da ne normalizujemo govor mržnje pod izgovorom "slobode mišljenja".
Sloboda govora jeste temelj demokratskog društva, ali nije dozvola za vređanje, omalovažavanje i širenje mržnje. Granica postoji – i ona nije samo pravna, već pre svega ljudska i moralna. Neophodno je da kao društvo razvijemo kulturu dijaloga, empatije i kritičkog mišljenja – jer reč može da leči, ali i da uništi.
