Сурогат мајчинство у Србији: Да ли смо забранили и оно што је хумано?

Не зато што је решено, већ зато што га је било лакше склонити са дневног реда.

То питање гласи – да ли држава треба да дозволи строго контролисано алтруистичко сурогат мајчинство?

Одговор већине људи готово инстинктивно је негативан. Када чују израз „сурогат мајка“, прво помисле на богате парове који плаћају десетине или стотине хиљада евра како би нека непозната жена родила њихово дете. Појављују се слике трговине децом, експлоатације сиромашних жена и претварања трудноће у уносан посао.

И управо због тога се у Србији готово никада не води расправа о ономе што је суштина проблема.

Јер између потпуне забране и комерцијалног тржишта постоји још један модел – модел који у појединим државама постоји управо зато да би се спречила трговина људским телом.

То је алтруистичко сурогат мајчинство.

Србија је о томе већ расправљала

Многи данас верују да Србија никада није ни размишљала о легализацији сурогат мајчинства.

То није тачно.

Још током израде Преднацрта Грађанског законика, чији је први нацрт представљен 2011. године, а затим дорађиван 2015. године и поново отворен за јавну расправу 2019. године, радна група угледних правника предложила је да Србија под веома строгим условима омогући тзв. „рађање за другога“. Предлог никада није постао закон, па је и данас на снази потпуна забрана свих облика сурогат мајчинства.

У јавности се тада углавном говорило о могућности исплате „умерене накнаде“, што је изазвало снажне реакције дела стручне јавности и организација за заштиту права жена које су упозоравале на опасност од експлоатације сиромашних жена.

И можда је управо ту направљена највећа грешка.

Уместо да се разговара о хуманом моделу без зараде, расправа је врло брзо постала расправа о новцу.

Нису сви људи исти

Постоји огромна разлика између жене која жели да заради новац носећи трудноћу за потпуног странца и жене која жели да помогне својој сестри.

То нису исте ситуације.

Није исто када неко трудноћу види као извор прихода и када жена жели да помогне својој сестри која је изгубила материцу због карцинома.

Није исто када богати људи „наручују“ дете и када најбоља пријатељица жели да помогне пријатељици која је прошла десет вантелесних оплодњи, више спонтаних побачаја и којој је медицина рекла да више нема могућности да сама изнесе трудноћу.

Закон данас све те ситуације посматра потпуно исто.

И све их забрањује.

Како би изгледао хуман модел?

Ако би Србија једног дана отворила ово питање, оно би морало да буде уређено много рестриктивније него у већини држава света.

1)Први услов био би медицински.

Не би било довољно да жена једноставно не жели трудноћу.

Сурогат мајчинство било би дозвољено само ако конзилијум лекара потврди да трудноћа није могућа или да озбиљно угрожава живот жене.

2) Други услов био би потпуна забрана зараде: 

• Не би постојале агенције.
• Не би постојали огласи.
• Не би постојали посредници.
• Не би постојала могућност да неко од трудноће направи посао.

Једино што би било дозвољено јесте надокнада стварних трошкова – лекова, прегледа, путовања, евентуалне изгубљене зараде током боловања и здравственог осигурања.

3) Трећи услов био би заштита жене: 

• Психолошка процена.
• Медицинска процена.
• Правни саветник.
• Период за размишљање.
• Право да одустане пре ембриотрансфера.

Сваки могући механизам који би доказао да одлука није донета под притиском.

Четврти услов била би државна контрола.

Не би било приватних договора.

Сваки случај морао би да одобри посебна комисија састављена од лекара, психолога, правника и представника центра за социјални рад.

Тек након тога суд би дао коначну сагласност.

Другим речима - ниједан случај не би могао да прође без контроле државе.

Ко би могао да буде сурогат мајка?

Овде долазимо до можда најважнијег питања.

Да ли би требало дозволити да сурогат мајка буде било која жена?

Можда не.

Много хуманији модел био би да првенство имају блиски сродници или особе са којима постоји дугогодишња емотивна повезаност: 

1. Сестра.
2. Тетка.
3. Рођена или нероткиња.
4. Кума.
5. Најбоља пријатељица.

Наравно, ни тада не би смело да постоји било какво подразумевање или породични притисак. Управо зато психолошке процене и независни разговори са сваком учесницом морали би бити обавезни.

 

Шта кажу противници?

Противници оваквог модела износе озбиљне аргументе које није могуће игнорисати.

• Шта ако сестра осећа моралну обавезу да пристане?
• Шта ако муж врши притисак на супругу да постане сурогат мајка?
• Шта ако се жена након порођаја емоционално веже за дете?
• Шта ако дође до спора између породица?

То нису измишљени проблеми.

То су реални ризици.

Управо због њих ниједна држава која дозвољава алтруистичко сурогат мајчинство не оставља овај поступак без озбиљне контроле. У европским системима који познају алтруистички модел нагласак је управо на заштити свих учесника и спречавању комерцијализације.

Шта добијамо потпуном забраном?

Ово је можда најважније питање.

Да ли потпуна забрана значи да сурогат мајчинства нема?

Не.

Она само значи да људи који имају довољно новца одлазе у иностранство.

Сиромашни остају без икакве могућности.

Богати пронађу решење.

Држава изгуби сваку контролу.

И управо ту настаје парадокс.

Србија формално забрањује сурогат мајчинство, али не може да спречи своје грађане да га обаве у земљи у којој је оно дозвољено, а затим се врате са дететом и покрену поступке признавања страних одлука.

Где треба повући границу?

Ако друштво сматра да ниједна жена никада не сме да роди дете за другога, онда забрана има своју логику.

Али ако верујемо да постоје изузетне животне ситуације у којима сестра жели да помогне сестри или пријатељица пријатељици, онда можда није проблем у самој идеји, већ у начину на који је уређена.

Граница не би смела да буде новац.

Граница мора да буде човек.

Зато Србија не би требало да разматра амерички модел комерцијалног сурогат мајчинства, у којем се читава индустрија мери милионима долара.

Али можда би требало да размотри модел у којем нема тржишта, нема огласа, нема посредника и нема зараде.

Модел у којем постоји само медицина, строга контрола државе и искрена жеља да се помогне људима којима је родитељство остало недостижан сан.

Јер једно је сигурно.

Ниједан закон не може да избрише бол људи који годинама покушавају да добију дете.

Питање је само да ли држава жели да им пружи хумано, строго контролисано решење или ће их и даље упућивати да спас траже хиљадама километара далеко од своје земље.