Surogat majčinstvo u Srbiji: Da li smo zabranili i ono što je humano?

Ne zato što je rešeno, već zato što ga je bilo lakše skloniti sa dnevnog reda.

To pitanje glasi – da li država treba da dozvoli strogo kontrolisano altruističko surogat majčinstvo?

Odgovor većine ljudi gotovo instinktivno je negativan. Kada čuju izraz „surogat majka“, prvo pomisle na bogate parove koji plaćaju desetine ili stotine hiljada evra kako bi neka nepoznata žena rodila njihovo dete. Pojavljuju se slike trgovine decom, eksploatacije siromašnih žena i pretvaranja trudnoće u unosan posao.

I upravo zbog toga se u Srbiji gotovo nikada ne vodi rasprava o onome što je suština problema.

Jer između potpune zabrane i komercijalnog tržišta postoji još jedan model – model koji u pojedinim državama postoji upravo zato da bi se sprečila trgovina ljudskim telom.

To je altruističko surogat majčinstvo.

Srbija je o tome već raspravljala

Mnogi danas veruju da Srbija nikada nije ni razmišljala o legalizaciji surogat majčinstva.

To nije tačno.

Još tokom izrade Prednacrta Građanskog zakonika, čiji je prvi nacrt predstavljen 2011. godine, a zatim dorađivan 2015. godine i ponovo otvoren za javnu raspravu 2019. godine, radna grupa uglednih pravnika predložila je da Srbija pod veoma strogim uslovima omogući tzv. „rađanje za drugoga“. Predlog nikada nije postao zakon, pa je i danas na snazi potpuna zabrana svih oblika surogat majčinstva.

U javnosti se tada uglavnom govorilo o mogućnosti isplate „umerene naknade“, što je izazvalo snažne reakcije dela stručne javnosti i organizacija za zaštitu prava žena koje su upozoravale na opasnost od eksploatacije siromašnih žena.

I možda je upravo tu napravljena najveća greška.

Umesto da se razgovara o humanom modelu bez zarade, rasprava je vrlo brzo postala rasprava o novcu.

Nisu svi ljudi isti

Postoji ogromna razlika između žene koja želi da zaradi novac noseći trudnoću za potpunog stranca i žene koja želi da pomogne svojoj sestri.

To nisu iste situacije.

Nije isto kada neko trudnoću vidi kao izvor prihoda i kada žena želi da pomogne svojoj sestri koja je izgubila matericu zbog karcinoma.

Nije isto kada bogati ljudi „naručuju“ dete i kada najbolja prijateljica želi da pomogne prijateljici koja je prošla deset vantelesnih oplodnji, više spontanih pobačaja i kojoj je medicina rekla da više nema mogućnosti da sama iznese trudnoću.

Zakon danas sve te situacije posmatra potpuno isto.

I sve ih zabranjuje.

Kako bi izgledao human model?

Ako bi Srbija jednog dana otvorila ovo pitanje, ono bi moralo da bude uređeno mnogo restriktivnije nego u većini država sveta.

1)Prvi uslov bio bi medicinski.

Ne bi bilo dovoljno da žena jednostavno ne želi trudnoću.

Surogat majčinstvo bilo bi dozvoljeno samo ako konzilijum lekara potvrdi da trudnoća nije moguća ili da ozbiljno ugrožava život žene.

2) Drugi uslov bio bi potpuna zabrana zarade: 

• Ne bi postojale agencije.
• Ne bi postojali oglasi.
• Ne bi postojali posrednici.
• Ne bi postojala mogućnost da neko od trudnoće napravi posao.

Jedino što bi bilo dozvoljeno jeste nadoknada stvarnih troškova – lekova, pregleda, putovanja, eventualne izgubljene zarade tokom bolovanja i zdravstvenog osiguranja.

3) Treći uslov bio bi zaštita žene: 

• Psihološka procena.
• Medicinska procena.
• Pravni savetnik.
• Period za razmišljanje.
• Pravo da odustane pre embriotransfera.

Svaki mogući mehanizam koji bi dokazao da odluka nije doneta pod pritiskom.

Četvrti uslov bila bi državna kontrola.

Ne bi bilo privatnih dogovora.

Svaki slučaj morao bi da odobri posebna komisija sastavljena od lekara, psihologa, pravnika i predstavnika centra za socijalni rad.

Tek nakon toga sud bi dao konačnu saglasnost.

Drugim rečima - nijedan slučaj ne bi mogao da prođe bez kontrole države.

Ko bi mogao da bude surogat majka?

Ovde dolazimo do možda najvažnijeg pitanja.

Da li bi trebalo dozvoliti da surogat majka bude bilo koja žena?

Možda ne.

Mnogo humaniji model bio bi da prvenstvo imaju bliski srodnici ili osobe sa kojima postoji dugogodišnja emotivna povezanost: 

1. Sestra.
2. Tetka.
3. Rođena ili nerotkinja.
4. Kuma.
5. Najbolja prijateljica.

Naravno, ni tada ne bi smelo da postoji bilo kakvo podrazumevanje ili porodični pritisak. Upravo zato psihološke procene i nezavisni razgovori sa svakom učesnicom morali bi biti obavezni.

 

Šta kažu protivnici?

Protivnici ovakvog modela iznose ozbiljne argumente koje nije moguće ignorisati.

• Šta ako sestra oseća moralnu obavezu da pristane?
• Šta ako muž vrši pritisak na suprugu da postane surogat majka?
• Šta ako se žena nakon porođaja emocionalno veže za dete?
• Šta ako dođe do spora između porodica?

To nisu izmišljeni problemi.

To su realni rizici.

Upravo zbog njih nijedna država koja dozvoljava altruističko surogat majčinstvo ne ostavlja ovaj postupak bez ozbiljne kontrole. U evropskim sistemima koji poznaju altruistički model naglasak je upravo na zaštiti svih učesnika i sprečavanju komercijalizacije.

Šta dobijamo potpunom zabranom?

Ovo je možda najvažnije pitanje.

Da li potpuna zabrana znači da surogat majčinstva nema?

Ne.

Ona samo znači da ljudi koji imaju dovoljno novca odlaze u inostranstvo.

Siromašni ostaju bez ikakve mogućnosti.

Bogati pronađu rešenje.

Država izgubi svaku kontrolu.

I upravo tu nastaje paradoks.

Srbija formalno zabranjuje surogat majčinstvo, ali ne može da spreči svoje građane da ga obave u zemlji u kojoj je ono dozvoljeno, a zatim se vrate sa detetom i pokrenu postupke priznavanja stranih odluka.

Gde treba povući granicu?

Ako društvo smatra da nijedna žena nikada ne sme da rodi dete za drugoga, onda zabrana ima svoju logiku.

Ali ako verujemo da postoje izuzetne životne situacije u kojima sestra želi da pomogne sestri ili prijateljica prijateljici, onda možda nije problem u samoj ideji, već u načinu na koji je uređena.

Granica ne bi smela da bude novac.

Granica mora da bude čovek.

Zato Srbija ne bi trebalo da razmatra američki model komercijalnog surogat majčinstva, u kojem se čitava industrija meri milionima dolara.

Ali možda bi trebalo da razmotri model u kojem nema tržišta, nema oglasa, nema posrednika i nema zarade.

Model u kojem postoji samo medicina, stroga kontrola države i iskrena želja da se pomogne ljudima kojima je roditeljstvo ostalo nedostižan san.

Jer jedno je sigurno.

Nijedan zakon ne može da izbriše bol ljudi koji godinama pokušavaju da dobiju dete.

Pitanje je samo da li država želi da im pruži humano, strogo kontrolisano rešenje ili će ih i dalje upućivati da spas traže hiljadama kilometara daleko od svoje zemlje.