Тито: Човек који је деценијама држао Југославију на окупу, балансирајући између мира и потиснутих тензија - Херој јединства или мајстор одложеног конфликта?

И док Титови савременици носталгичним гласом испредају легенде о њему, жалећи за "бољим временима", нешто млађе генерације имају потпуно другачију слику о некадашњем најпопуларнијем Југословену.

Ако је веровати старијима, који су "добро живели" за време Броза, овде се најчешће мисли на финансијску стабилност, путовања и националзацију. Ипак, од Титове смрти прошло је доста времена, а свет је претрпео озбиљне промене. На тему шта је данас најважније, а шта је оно што је био сан југоносталгичара за којим и данас жале, може се написати роман. Но, овом приликом требало би погледати истини у очи.

Ко је био Јосип Броз Тито?

Јосип Броз је био вођа Југославије од краја Другог светског рата до своје смрти 1980. године. На власт је дошао као лидер партизанског покрета током рата, а после 1945. године успоставио је социјалистички систем са једном партијом и снажном централном контролом. Његова политика је била варијација комунизма са релативном независношћу од Совјетског Савеза, посебно након раскола са Јосифом Стаљином 1948. године, што је Југославију издвојило из источног блока.

По питању спољне политике, Тито је покушавао да позиционира Југославију између Истока и Запада током Хладног рата. То јој је донело одређени међународни значај и политички простор за сарадњу са различитим државама. Унутар земље, систем је омогућио одређени ниво економског развоја и већу отвореност него у другим социјалистичким државама.

За Југославију, Тито је имао кључну интегративну улогу: одржавао је равнотежу између различитих народа и република кроз комбинацију политичке контроле и идеологије "братства и јединства". Међутим, многи проблеми,  попут националних тензија, економских неједнакости и зависности од спољног задуживања, остали су неразрешени и постали су израженији након његове смрти, што је касније допринело распаду државе и тоталном колапсу до тада сродних народа.

"Братство и јединство": Склад на папиру, изазов у стварности

Након Другог светског рата и немерљивих српских жртава у усташким логорима, страх од одмазде, нових немира и тензија навео је једног човека да покуша да направи функционалну државу којом може да управља без сметњи. Тако је Броз дошао на идеју да створи Федеративну народну републику Југославију и од седам самосталних створи зависне државе под паролом да све треба заборавити и обрисати, као да ничега није ни било. Иако је овај потез дочекан релативно мирно и учинио да тадашња јавност буде очарана Титом, касније се испоставило да је њиме ситуација само замрзнута, а не решена. 

Колико год то било несхватљиво, чини се да је Броз своју политику усмерио на контролу конфликта, а не на његово решавање.

Штета што није дочекао да види како се маскирање проблема претворило у крвави рат деведесетих година. Историјске трауме и национална питања нису решене, већ су држане под контролом кроз ауторитарни систем чију цену и дан данас плаћамо.

У време Тита, Босна и Херцеговина била је мултиетничка држава која је окупљала Бошњаке, Хрвате и Србе. Како је јавни говор био забрањен, ни они којима се ова идеја није допадала нису смели гласно да изговоре своје мишљење. Уместо тога, бес се таложио, напетост је тињала, мржња је расла, а све под паролом "братства и јединства".

Рат у Босни и Херцеговини (1992-1995) зато се често види као најтежа последица распада система који је Тито држао на окупу: док је његова политика одржавала мир силом и компромисом, није створила стабилан договор између народа како да заједно функционишу без те централне контроле. Када је она нестала, сукоб је био много вероватнији, и нажалост, разорнији него у другим деловима бивше Југославије.

Најактуелнија и тренутно најболнија, свакако је тема Косова и Метохије. Иако АЛбанци на територији ове покрајине живе вековима уназад, "друг Тито" им је, да би себи купио мир и стабилну власт, дао одређене слободе, а последице те одлуке ни у најгорим сновима није могао да замисли, или се макар надамо да је то учинио несвесно. 

Велика политичка моћ албанском становништву дошла је као одговор на њихов висок наталитет. Мењање етниче структуре на Косову произашло је из Титовог ограничавања повратка српских колониста из међуратног периода, што критичари виде као дугорочно штетну одлуку по српску популацију на Косову.

Аутономија која је привремено смањила тензије и омогућила стабилност као и доживотну владавину Јосипа Броза, дошла је на наплату новијим генерацијама и није регулисана све до данас. Не тако давно, на Косову су почели немири, али вреди напоменути и то да се пред њима жмурало још у време покојног Броза.

Економија

Економски модел Титове Југославије заснивао се на радничком самоуправљању: Идеји да радници управљају предузећима. Управо то је био кључни проблем јер без јасне одговорности и тржишне дисциплине, фирме су често запошљавале превише људи, правиле губитке и ослањале се на помоћ државе. Систем је неко време функционисао захваљујући спољним кредитима и политичкој контроли, али када су дугови дошли на наплату 1980-их, показало се да привреда није довољно јака. Уследили су пад стандарда, инфлација и раст тензија које су додатно убрзале распад државе.

Слобода са јасно обележеним границама

Владавина Јосипа Броза Тита често се описује као "мекша" у односу на друге социјалистичке режиме, али је суштински била аутократска. Постојала је једна партија, ограничени политички плурализам и јасне границе дозвољеног мишљења. Слобода је постојала, али док не дира у систем. Критика власти, посебно организована или јавна, није била добродошла, а медији и институције су били под контролом државе.

Најпознатији симбол репресије је Голи оток, логор за политичке затворенике, посебно након сукоба са Стаљином. Тамо су завршавали стварни и наводни противници режима, често без класичног судског поступка. Иронија је у томе што је систем који се представљао као "раднички и ослобађајући" имао врло конкретне методе за дисциплиновање непослушних - од затвора до друштвене изолације.

У свакодневном животу, људи су имали више личних слобода него у источном блоку, али уз неписано правило: можеш доста, док не пређеш одређену линију. Тај баланс између отворености и контроле давао је утисак либералнијег система, али је суштински почивао на истој ствари - политичкој моћи концентрисаној у врху, која није трпела озбиљан изазов.

Дакле, ако се мало детаљније загледамо у Титову фотографију која се и данас може наћи у неким домовима, а некада је била на зиду сваке институције, видећемо да српски народ одувек има посебан дар да верује у бајке. Доживотни председник, "Друг Тито", можда је савршено уредио привид о јакој и стабилној држави, али последице његове саможивости нису нестале ни након скоро пола века. 

Укратко, можда је у Титовом систему било добрих и поступака, што несумњиво јесте тачно, али већ тај систем није био направљен да опстане без њега - и ту се данас најчешће види његова кључна слабост.

Србија Данас