Преко пута Филолошког факултета крије се другачији Београд: Прича о термама, војсци и забрањеним пролазима

Поред тога, овај парк је и својеврсни времеплов на отвореном кроз историју града и место где се стално сурећу нови и стари Београђани.

Време када су се Римљани брчкали у парку 

Данас је мало познато да читав Београд лежи на топлим изворима воде који су у нека ранија времена били коришћени за загревање домова, али и за уживање. Та ранија времена односе се на период римске владавине градом пре скоро шеснаест векова, када су на овом месту постојале терме које су играле важну улогу у друштвеном животу ондашњег Сингидунума. Како су изгледале, данас можемо да видимо на оближњем Академском платоу где су још увек видљиви остаци терми откривени (и донекле конзервирани) 1968. године приликом прирема за изградњу зграде Филозофског факултета и комуналног уређења парка и околних улица.

Шта се дешавало са термама после одласка Римљана, данас је мало познато. Зна се да је овај део града био у оквиру Немачког Београда током аустријске владавине почетком XVIII века. Сматра се и да се на подручју данашњег Академског парка налазило стрелиште на коме су војници из оближње Београдске тврђаве изводили војне вежбе.

За време турске владавине ту се налазило место за молитву и турско гробље. О томе сведоче записи из времена када је на овом месту била пијаца, неко време незгодно смештена између изломљених камених плоча и заборављених гробова, као и ископавања из  двадесетих година XX века када је ово прашњаво поље претварано у данашњи парк.

Један век Велике пијаце

Доласком Београда под турску власт после Другог српског устанка, варош је полако претварана из запуштеног и прашњавог градића у место које је врвело од живота. Како би се увео бар неки ред у комунални хаос који је владао, 1824. српска управа града наређује је да се на овом плацу смести пијаца. Треба напоменути да је у то време Студентски трг још увек био периферија града, на шта указује чињеница да се на месту Коларца налазила бара.

Било како било, и поред првобитног негодовања турске управе, пијаца је основана и маса људи и животиња преселила се на пусто поље које је више од века важило за централну градску пијацу – Велику пијацу.

Пијаца је у овом период више пута уређивана, углавном безуспешно, па чак и мењала име. Од 1864. године је била позната као Пијаца светог Андреје, да би на пола била преполовљена трудом првог београдског урбанисте Емилијана Јосимовића 1869. године. Јосимовић је имао идеју да се ово право ругло града замени пригодним парком, али су градски оци били против. Постигнут је договор којим је део пијаце уређен као парк, а друг и даље остао вашариште. Тада су засађене прве саднице дрвећа, од којих је један примерак софоре поживео 120 година и доживео част да добије свој споменик.

Долазак учених отаца и студентарије

Парк који је уредио Јосимовић добио је свој први украс 1897. године када је у њему постављен споменик Јосифу Панчићу, рад вајара Ђорђа Јовановића. У то време парк је био познат под називом Панчићев парк.

Коначна тачка на хаос Велике пијаца стављена је 1926. године када је одлучено да се пијаца и заиста измести. Наиме, уместо ашчиница и бакалница које су некада окруживале пијацу, изникли су савремени хотели, зграде факултета и домови угледних Београђана, изграђена је и окретница трамваја и првих аутобуса. Некадашња периферија постала је урбани центар града. У једном таквом окружењу, пијаци са проблематичном хигијеном на којој се храна продавала на земљи, где су домаће животиње трчкале око ретких тезги и од саме зоре се одзвањало надвикивање продаваца “брзе хране” и новина заиста није било места.

Пројекат изградње новог, савременог парка поверен је архитекти Ђорђу Кавалеском, да би масивна кована ограда која окружује парк била постављена две године касније. Занимљиво је да је ова ограда, изграђена у класичном стилу са необарокним и рококо елементима и по пројекту Милутина Борисављевића, коштала седам пута више него уређење читавог парка. Још један скандал о коме је брујала ондашња београдска варош.

Парк је замишљен тако да поред плућа Београда (како се наводи у једном промо тексту из тридесетих година), буде и место на коме ће бити одана пошта најученијим српским ученим оцима. Тако је 1914. године постављен споменик Доситеју Обрадовићу, дело Рудолфа Валдеца, да би се овом скупу 1994. године прикључио Јован Цвијић, овековечен радом вајара Ота Лога.

Временом су почеле да ничу зграде прво Природно-математичког факултета (данас Хемијског факултета), те Филозофског факултета, чиме је студентарија и званично преузела овај парк. Због тога се овај парк некада назива и Универзитетски парк или Студентски парк.

Модернизација парка и изненађење из подземља 

Иако у самом центру града и окружен културним светом, парк није одолео зубу времена. Томе је допринела чињеница да се овде налази окретница трола и аутобуса који су заменили некадашњи трамвај. Живот у парку одвијао се 24 сата дневно, што је довело до тога да је у последњим деценијама све више био место које се заобилази када падне мрак.

Пројекат обнове парка започет почетком прве деценије XXI века, донекле је решио овај проблем и парк је после деценија небриге заблистао новим сјајем. Уређено је и зелено богатство које се огледа у 21 врсти дрвећа које се налазе на овом релативно малом простору.

Ипак, све ово није прошло без чувених београдских контроверзи. Прва је везана за одлуку да се приступ парку ограничи, односно да се капије обновљеног парка закључавају сваког дана од поноћи до раних јутарњих сати. Једни су се бунили, други су здушно подржавали ову одлуку, а тиме је Академски парк постао први београдски парк “под кључем”.

Друга нас враћа у време немачке окупације за време Другог светског рата. Наиме, на месту данашњег дечјег игралишта у парку, откривена је просторија од око 80 квадрата у којој се налазило подземно склониште за немачке војнике који су имали касарну у оближњој Главњачи. Поред тога, у парку је тих година ископан велики базен који је служио за гашење ватре у околним зградама у случају савезничког бомбардовања. Још неколико година после рата у летњим месецима ови базени су допуњавани водом и служили су као привремена купалишта. Тако је у неку руку заокружен круг – од термалних базена до пливачких базена, али је већ шездесетих година ова пракса укинута.

У претходним годинама најављена је још једна реконструкција Студентског трга и Универзитетског парка којом је предвиђена изградња подземне гараже на овом месту, те претварање околних улица у пешачку зону. А какве ће још тајне из подземља Београда бити откривене овај пут, остаје нам само да маштамо…