Трагедије као средство за прикупљање јефтиних политичких поена: Док Италија и друге земље тугују и истражују, код нас свака несрећа одмах постане оружје за обрачун са властима

Трагедија која се догодила јуче у Милану, када је нови трамвај искочио из шина и усмртио две особе, док је 38 људи повређено, још једном је отворила питање - како се друштва односе према несрећама и трагедијама које дубоко потресу нацију. Док италијанске институције утврђују све околности под којима је дошло до удеса и док јавност изражава саучешће породицама страдалих, у први план није избила политика, већ саосећање и истрага. Управо та разлика у приступу постаје кључна тема - јер када се овако нешто догоди у иностранству, то је трагичан сплет околности, док се код нас сличне ситуације готово по правилу моментално претварају у политички обрачун.

Две особе су погинуле, а 38 је повређено када је трамвај искочио из шина у Милану, пренели су италијански медији. Како наводи РАИ, једна од жртава није била међу путницима, реч је о шездесетогодишњем пешаку којег је возило ударило након излетања из шина. Несрећа се догодила свега неколико дана након што је трамвај, 20. фебруара, пуштен у саобраћај, а реч је о новој гарнитури реномираног светског произвођача.

Италијанске власти покренуле су истрагу како би се утврдиле све околности под којима је дошло до трагедије. У фокусу су технички детаљи, безбедносне процедуре и евентуални људски фактор. У јавности, међутим, доминирају поруке саучешћа породицама настрадалих и брига за повређене, док се надлежни баве утврђивањем чињеница.

Управо овакве ситуације отварају и шире питање - начина на који се друштва односе према трагедијама. У Италији, упркос чињеници да је у питању ново возило, врхунског квалитета, није након несреће било таласа политичких оптужби, протеста или блокада саобраћајница. Није било покушаја да се несрећа моментално претвори у политичку платформу. Акценат је стављен на истрагу и солидарност са жртвама.

Сличан образац виђен је и након трагедије у Кран-Монтани у Швајцарској, као и после несреће са жичаром у Лисабону, где су институције радиле свој посао, а јавни дискурс био усмерен на чињенице и одговорност утврђену кроз процедуру.

Падамо на испиту зрелости

Код нас се, међутим, често дешава да се свака несрећа готово аутоматски претвара у политичко питање, уз брзе оптужбе за корупцију, незнање и одговорност власти, неретко и пре него што истрага започне. Занимљиво је да је део опозиције раније инсистирао управо на набавци оваквог модела трамваја, који је био готово дупло скупљи од турске алтернативе, а сада се види да ни најскупља и најмодернија опрема не може у потпуности елиминисати ризик од несреће.

Грешке, технички кварови и људски фактор, нажалост, постоје свуда. Трагедије се дешавају и у најразвијенијим и најуређенијим државама. Разлика је, међутим, у друштвеној реакцији - да ли се у први план ставља саосећање и утврђивање истине, или се трагедија користи као средство за дневно-политичке обрачуне.

У цивилизованом друштву, примарно је показати солидарност према жртвама и њиховим породицама, а одговорност препустити институцијама и званичним истрагама. Све остало, посебно политизација у најосетљивијим тренуцима, оставља горак утисак да се на туђој несрећи покушава градити сопствени политички имиџ.