Tragedije kao sredstvo za prikupljanje jeftinih političkih poena: Dok Italija i druge zemlje tuguju i istražuju, kod nas svaka nesreća odmah postane oružje za obračun sa vlastima
Dok svet tuguje, kod nas se svaka nesreća koristi za obračun sa vlastima.
Tragedija koja se dogodila juče u Milanu, kada je novi tramvaj iskočio iz šina i usmrtio dve osobe, dok je 38 ljudi povređeno, još jednom je otvorila pitanje - kako se društva odnose prema nesrećama i tragedijama koje duboko potresu naciju. Dok italijanske institucije utvrđuju sve okolnosti pod kojima je došlo do udesa i dok javnost izražava saučešće porodicama stradalih, u prvi plan nije izbila politika, već saosećanje i istraga. Upravo ta razlika u pristupu postaje ključna tema - jer kada se ovako nešto dogodi u inostranstvu, to je tragičan splet okolnosti, dok se kod nas slične situacije gotovo po pravilu momentalno pretvaraju u politički obračun.
Dve osobe su poginule, a 38 je povređeno kada je tramvaj iskočio iz šina u Milanu, preneli su italijanski mediji. Kako navodi RAI, jedna od žrtava nije bila među putnicima, reč je o šezdesetogodišnjem pešaku kojeg je vozilo udarilo nakon izletanja iz šina. Nesreća se dogodila svega nekoliko dana nakon što je tramvaj, 20. februara, pušten u saobraćaj, a reč je o novoj garnituri renomiranog svetskog proizvođača.
Italijanske vlasti pokrenule su istragu kako bi se utvrdile sve okolnosti pod kojima je došlo do tragedije. U fokusu su tehnički detalji, bezbednosne procedure i eventualni ljudski faktor. U javnosti, međutim, dominiraju poruke saučešća porodicama nastradalih i briga za povređene, dok se nadležni bave utvrđivanjem činjenica.
Upravo ovakve situacije otvaraju i šire pitanje - načina na koji se društva odnose prema tragedijama. U Italiji, uprkos činjenici da je u pitanju novo vozilo, vrhunskog kvaliteta, nije nakon nesreće bilo talasa političkih optužbi, protesta ili blokada saobraćajnica. Nije bilo pokušaja da se nesreća momentalno pretvori u političku platformu. Akcenat je stavljen na istragu i solidarnost sa žrtvama.
Sličan obrazac viđen je i nakon tragedije u Kran-Montani u Švajcarskoj, kao i posle nesreće sa žičarom u Lisabonu, gde su institucije radile svoj posao, a javni diskurs bio usmeren na činjenice i odgovornost utvrđenu kroz proceduru.
Padamo na ispitu zrelosti
Kod nas se, međutim, često dešava da se svaka nesreća gotovo automatski pretvara u političko pitanje, uz brze optužbe za korupciju, neznanje i odgovornost vlasti, neretko i pre nego što istraga započne. Zanimljivo je da je deo opozicije ranije insistirao upravo na nabavci ovakvog modela tramvaja, koji je bio gotovo duplo skuplji od turske alternative, a sada se vidi da ni najskuplja i najmodernija oprema ne može u potpunosti eliminisati rizik od nesreće.
Greške, tehnički kvarovi i ljudski faktor, nažalost, postoje svuda. Tragedije se dešavaju i u najrazvijenijim i najuređenijim državama. Razlika je, međutim, u društvenoj reakciji - da li se u prvi plan stavlja saosećanje i utvrđivanje istine, ili se tragedija koristi kao sredstvo za dnevno-političke obračune.
U civilizovanom društvu, primarno je pokazati solidarnost prema žrtvama i njihovim porodicama, a odgovornost prepustiti institucijama i zvaničnim istragama. Sve ostalo, posebno politizacija u najosetljivijim trenucima, ostavlja gorak utisak da se na tuđoj nesreći pokušava graditi sopstveni politički imidž.
Iz svega ovoga možemo da naučimo da prava društvena odgovornost znači staviti na prvo mesto saosećanje sa žrtvama i poverenje u institucije koje istražuju nesreće, umesto da se tragedija koristi za političke obračune. Kako se društvo ponaša u trenucima kada se dogode nesreće govori o njegovoj zrelosti i pokazuje koliko je važno da javni diskurs prati činjenice i empatiju, a ne instantne optužbe i politizaciju.
