ТУГА ЗА КРАЈИНОМ – Завичају, мили рају

Ово су стихови чувене песме „Нема те Крајино“, коју је написао највећи крајишки песник Лазо Пајчин, дете Динаре а коју је отпевао у дуету са Гораном Ристићем, дететом Врбаса. Већина људи, док слуша ову песму, нити обраћа пажњу на њене речи, нити га оне дирају. Песма ко песма. За радост и весеље.

Тугу крајишких Срба, са обе стране Динаре и Пљешевице, од Грачаца и Бенковца, преко Книна и Грахова, до Гламоча, Војнића и Бихаћа, њих више од 400.000 хиљада, који су у последњем рату протерани из завичаја, може да разуме само онај ко је доживео њихову судбину. Само онај ко је на брзину грабио најнужније ствари из своје куће, несигуран шта је најважније понети у избеглиштво, а онда са завежљајем на леђима хитао из родног села и гледао како оно нестаје у пламену. Само тај и нико више.

И сам пролазећи кроз слично животно искушење, након што смо под заједничким нападима уједињених, вишеструко надмоћнијих, муслиманских војних јединица из правца Бугојна и хрватских из правца Ливна и Томиславграда, после четири године ратовања, после више стотина погинулих, морали да се повучемо са Купрешке висоравни, једне кишне октобарске ноћи 1994. године, у избеглиштву, исписао сам следеће редове.

Ламент над Купресом. Ламент над Крајином.

Никада се више нећу вратити у мој родни крај. Њега су окупирале хрватска војска и српска политика.

Никада више нећу видети родни Ћемалић и ући у родитељски дом. Они су нестали у пламену туђе мржње и српске неслоге. Остале су само камене зидине, вечни споменик нашем двовековном постојању на Купрешкој висоравни.

Никада више нећу угледати мајку Стану како испод Оштрог кукића, отимајући се терету година, жури низ пут да ме дочека на мојим повратцима „из белог света“. У туђој кући, у туђем свету, она жељно ишчекује ноћ. Како би могла да на миру, криомице од погледа непознатих људи, исплаче делић, као звездано небо бескрајне, туге за изгубљеним домом и јединим светом који је, старица моја, познавала.

Никада више, уочи Ђурђевдана, нећу гледати оца Зарију како погрбљен жури за плугом и коњима и, док ме пропитује о српској политици, Београду и Партизану, успут ногом вешто исправља лоше преврнуту бразду.

Загледан у таваницу, испод које је побегао њему сличан несрећник, Хрват или муслиман, он ноћас не размишља хоће ли сутра имати шта да једе, него о томе хоће ли и ко ће пожњети оне две њиве засејане житом; шта је било са нашим кравама које није имао снаге да истера из детелине под Великом Драгом и потера у избеглиштво; каква је судбина двогодишњег ждрепца којег су мајка и он водили до Просека, а онда се предомислили, скинули му улар и пустили га да одјезди назад у наше село. Хоће ли бар његови потомци дочекати да одмарају у хладовини шуме коју је педесет година одгајао у Клеку и на Хрбљини; да ли ће дочекати да још једном погледом помилује пејзаже испод Орловаче и Великог Виторога?

Никада више нећу шестог маја, са родитељима, братом Митром, братаницама Наташом и Јеленом, ујацима Душаном и Ђорђем, тетком Јовом, тетком Миланом, стрицом Човељом, Шпирацаном, Митром, Драгојлом и другим комшијама, у нашој кући славити крсну славу, светог Георгија. Остале су само успомене и икона упакована у избеглички завежљај, неколико урамљених фотографија и они расути по избегличким свратиштима, гладни и понижени.

Никада нећу прошетати Љесковачом, Ничевом локвицом, Ивушиним бунарићем и Ловрића долом, где сам од дечаштва до момачког доба, док овце пландују, до бесвести читао књиге које ми је бирала наставница српског језика Fethija Карага и маштао о далеким световима, о животу са мање муке и жуљева. Само још звери, које трагају за стадима којих више нема, обилазе каменице на којима сам чобанску жеђ гасио.

Никада више нећу стати испред олтара наше цркве посвећене Светој Тројици, у којој сам крштен. Испред њега је сада само тишина векова, неми сведок наших молитви и покајања, наших завета, снова и посртања.

Никада више нећу ући у зграду школе у којој сам написао прва слова, први пут шутнуо гумену лопту, први пут видео новине, први пут се заљубио. У празној учионици, тугују постројене генерације успомена, са драгим ликовима, који ми сада, када нас ратни вихор одвоји од завичаја и развеја широм света, навиру јасније него икада.

Никада више нећу отићи на лепо уређено сеоско гробље у мојим Шеменовцима, запалити свећу на гробу брата Душана, на гробовима деда Марка и бабе Маре, на гробовима рођака, школских другова и комшија што изгибоше у биткама које смо четири године војевали за одбрану српства на Купрешкој висоравни и у нашој Босни: Милан на Коридору, Лука на Горажду, Шпиро на Купресу, Вукашин на Ђолиној коси, Стојан на Великој Шуљаги...У нашем селу је сада већа пустош око гробова, него у гробовима.

Никад више, док румени хоризонт изнад Хрбљина пркоси сумраку што се извлачи испод врхова шумовите Велике Витороге и удолинама спушта у село, нећу слушати песму косаца, који на коњским колима одмичу Благајским пољем: „Косо моја, бил косила сама, кад би мала на откосу стала?“. Ливаде су остале непокошене, жито непожњевено, чувене косе мркоњићке изгореле у запаљеним кућама и амбарима а косци...неко у рову на Мањачи и Змијању, на последњој стражи испред Бањалуке, неко у гробу, а неко у туђини, у потрази за хлебом и заборавом.

Никада више нећу сести на клупе у мом Купресу, поред запенушаног Карићевца, док пријатни вечерњи лахор са Купрешких врата и Стожера блажи илинданску врелину, да одморим душу посматрајући ритам живота градића у којем сам одрастао и журно му се враћао, увек се изнова радујући сусретима са драгим, једноставним људима. Мојим Купрешанима.

У рату, на једној размени погинулих српских и хрватских војника на превоју Стржањ, између Доњег Малована и Шујице, кад смо се мало издвојили од осталих људи, мој школски друг, Хрват, је више гласно размишљао, него што је питао: „Школски, да ли је могуће да се ми више никад нећемо вратити у наше село, да ја више никад нећу заиграти лопте у својим Злоселима?“ Док је говорио, одједном сам приметио да је оседео, некако остарио.

„Хоћеш Иване, вратићеш се и играћеш лопте. Играћемо заједно. Кад се рат заврши, моћи ће да се врате сви који нису починили злочине“. Одговорио сам му журно, да га штопре утешим, дубоко дирнут тужним тоном у његовом гласу и забринутим изразом његовог лица, више него што сам био убеђен шта ће и како ће бити. Касније, ко зна колико пута,
размишља сам о том разговору, пун саосећања за тешку бригу која је мучила Ивана, али вероватно ноћас га први пут потпуно разумем. Никад више нећу осетити топлину ствари које су ме окруживале у родитељском дому. Све је нестало у пламену, све се претворило у гар и пепео који ветрови разносе Купрешким пољем. Изгорела је и фотографија Слободана Милошевића коју сам својевремено донео оцу из Београда. Остало је само болно сећање на дане националног заноса и полета када смо његове слике носили испод развијених косовских барјака крсташа и не слутећи да носимо симбол опште српске и наше личне несреће.