TUGA ZA KRAJINOM – Zavičaju, mili raju

Ovo su stihovi čuvene pesme „Nema te Krajino“, koju je napisao najveći krajiški pesnik Lazo Pajčin, dete Dinare a koju je otpevao u duetu sa Goranom Ristićem, detetom Vrbasa. Većina ljudi, dok sluša ovu pesmu, niti obraća pažnju na njene reči, niti ga one diraju. Pesma ko pesma. Za radost i veselje.

Tugu krajiških Srba, sa obe strane Dinare i Plješevice, od Gračaca i Benkovca, preko Knina i Grahova, do Glamoča, Vojnića i Bihaća, njih više od 400.000 hiljada, koji su u poslednjem ratu proterani iz zavičaja, može da razume samo onaj ko je doživeo njihovu sudbinu. Samo onaj ko je na brzinu grabio najnužnije stvari iz svoje kuće, nesiguran šta je najvažnije poneti u izbeglištvo, a onda sa zavežljajem na leđima hitao iz rodnog sela i gledao kako ono nestaje u plamenu. Samo taj i niko više.

I sam prolazeći kroz slično životno iskušenje, nakon što smo pod zajedničkim napadima ujedinjenih, višestruko nadmoćnijih, muslimanskih vojnih jedinica iz pravca Bugojna i hrvatskih iz pravca Livna i Tomislavgrada, posle četiri godine ratovanja, posle više stotina poginulih, morali da se povučemo sa Kupreške visoravni, jedne kišne oktobarske noći 1994. godine, u izbeglištvu, ispisao sam sledeće redove.

Lament nad Kupresom. Lament nad Krajinom.

Nikada se više neću vratiti u moj rodni kraj. Njega su okupirale hrvatska vojska i srpska politika.

Nikada više neću videti rodni Ćemalić i ući u roditeljski dom. Oni su nestali u plamenu tuđe mržnje i srpske nesloge. Ostale su samo kamene zidine, večni spomenik našem dvovekovnom postojanju na Kupreškoj visoravni.

Nikada više neću ugledati majku Stanu kako ispod Oštrog kukića, otimajući se teretu godina, žuri niz put da me dočeka na mojim povratcima „iz belog sveta“. U tuđoj kući, u tuđem svetu, ona željno iščekuje noć. Kako bi mogla da na miru, kriomice od pogleda nepoznatih ljudi, isplače delić, kao zvezdano nebo beskrajne, tuge za izgubljenim domom i jedinim svetom koji je, starica moja, poznavala.

Nikada više, uoči Đurđevdana, neću gledati oca Zariju kako pogrbljen žuri za plugom i konjima i, dok me propituje o srpskoj politici, Beogradu i Partizanu, usput nogom vešto ispravlja loše prevrnutu brazdu.

Zagledan u tavanicu, ispod koje je pobegao njemu sličan nesrećnik, Hrvat ili musliman, on noćas ne razmišlja hoće li sutra imati šta da jede, nego o tome hoće li i ko će požnjeti one dve njive zasejane žitom; šta je bilo sa našim kravama koje nije imao snage da istera iz deteline pod Velikom Dragom i potera u izbeglištvo; kakva je sudbina dvogodišnjeg ždrepca kojeg su majka i on vodili do Proseka, a onda se predomislili, skinuli mu ular i pustili ga da odjezdi nazad u naše selo. Hoće li bar njegovi potomci dočekati da odmaraju u hladovini šume koju je pedeset godina odgajao u Kleku i na Hrbljini; da li će dočekati da još jednom pogledom pomiluje pejzaže ispod Orlovače i Velikog Vitoroga?

Nikada više neću šestog maja, sa roditeljima, bratom Mitrom, bratanicama Natašom i Jelenom, ujacima Dušanom i Đorđem, tetkom Jovom, tetkom Milanom, stricom Čoveljom, Špiracanom, Mitrom, Dragojlom i drugim komšijama, u našoj kući slaviti krsnu slavu, svetog Georgija. Ostale su samo uspomene i ikona upakovana u izbeglički zavežljaj, nekoliko uramljenih fotografija i oni rasuti po izbegličkim svratištima, gladni i poniženi.

Nikada neću prošetati Ljeskovačom, Ničevom lokvicom, Ivušinim bunarićem i Lovrića dolom, gde sam od dečaštva do momačkog doba, dok ovce planduju, do besvesti čitao knjige koje mi je birala nastavnica srpskog jezika Fethija Karaga i maštao o dalekim svetovima, o životu sa manje muke i žuljeva. Samo još zveri, koje tragaju za stadima kojih više nema, obilaze kamenice na kojima sam čobansku žeđ gasio.

Nikada više neću stati ispred oltara naše crkve posvećene Svetoj Trojici, u kojoj sam kršten. Ispred njega je sada samo tišina vekova, nemi svedok naših molitvi i pokajanja, naših zaveta, snova i posrtanja.

Nikada više neću ući u zgradu škole u kojoj sam napisao prva slova, prvi put šutnuo gumenu loptu, prvi put video novine, prvi put se zaljubio. U praznoj učionici, tuguju postrojene generacije uspomena, sa dragim likovima, koji mi sada, kada nas ratni vihor odvoji od zavičaja i razveja širom sveta, naviru jasnije nego ikada.

Nikada više neću otići na lepo uređeno seosko groblje u mojim Šemenovcima, zapaliti sveću na grobu brata Dušana, na grobovima deda Marka i babe Mare, na grobovima rođaka, školskih drugova i komšija što izgiboše u bitkama koje smo četiri godine vojevali za odbranu srpstva na Kupreškoj visoravni i u našoj Bosni: Milan na Koridoru, Luka na Goraždu, Špiro na Kupresu, Vukašin na Đolinoj kosi, Stojan na Velikoj Šuljagi...U našem selu je sada veća pustoš oko grobova, nego u grobovima.

Nikad više, dok rumeni horizont iznad Hrbljina prkosi sumraku što se izvlači ispod vrhova šumovite Velike Vitoroge i udolinama spušta u selo, neću slušati pesmu kosaca, koji na konjskim kolima odmiču Blagajskim poljem: „Koso moja, bil kosila sama, kad bi mala na otkosu stala?“. Livade su ostale nepokošene, žito nepožnjeveno, čuvene kose mrkonjićke izgorele u zapaljenim kućama i ambarima a kosci...neko u rovu na Manjači i Zmijanju, na poslednjoj straži ispred Banjaluke, neko u grobu, a neko u tuđini, u potrazi za hlebom i zaboravom.

Nikada više neću sesti na klupe u mom Kupresu, pored zapenušanog Karićevca, dok prijatni večernji lahor sa Kupreških vrata i Stožera blaži ilindansku vrelinu, da odmorim dušu posmatrajući ritam života gradića u kojem sam odrastao i žurno mu se vraćao, uvek se iznova radujući susretima sa dragim, jednostavnim ljudima. Mojim Kuprešanima.

U ratu, na jednoj razmeni poginulih srpskih i hrvatskih vojnika na prevoju Stržanj, između Donjeg Malovana i Šujice, kad smo se malo izdvojili od ostalih ljudi, moj školski drug, Hrvat, je više glasno razmišljao, nego što je pitao: „Školski, da li je moguće da se mi više nikad nećemo vratiti u naše selo, da ja više nikad neću zaigrati lopte u svojim Zloselima?“ Dok je govorio, odjednom sam primetio da je osedeo, nekako ostario.

„Hoćeš Ivane, vratićeš se i igraćeš lopte. Igraćemo zajedno. Kad se rat završi, moći će da se vrate svi koji nisu počinili zločine“. Odgovorio sam mu žurno, da ga štopre utešim, duboko dirnut tužnim tonom u njegovom glasu i zabrinutim izrazom njegovog lica, više nego što sam bio ubeđen šta će i kako će biti. Kasnije, ko zna koliko puta,
razmišlja sam o tom razgovoru, pun saosećanja za tešku brigu koja je mučila Ivana, ali verovatno noćas ga prvi put potpuno razumem. Nikad više neću osetiti toplinu stvari koje su me okruživale u roditeljskom domu. Sve je nestalo u plamenu, sve se pretvorilo u gar i pepeo koji vetrovi raznose Kupreškim poljem. Izgorela je i fotografija Slobodana Miloševića koju sam svojevremeno doneo ocu iz Beograda. Ostalo je samo bolno sećanje na dane nacionalnog zanosa i poleta kada smo njegove slike nosili ispod razvijenih kosovskih barjaka krstaša i ne sluteći da nosimo simbol opšte srpske i naše lične nesreće.