"У ТОМ ТРЕНУТКУ, ЈА СХВАТАМ ДА НЕМА НОГЕ": Пре него што седнете за волан, двапут прочитајте Гаврилову причу
Био је петак, 19. август 2011. године. Тог дана, др Гаврило Илић, специјалиста стоматолошке протетике иИмплантологије, имао је све: девојку, супер посао, много пријатеља и породицу са којом је близак до сржи. И имао је 30 година...
У моменту пре него што је настала саобраћајна незгода, 40 одсто возача уопште није видело двоточкаша у ретровизору. Као најчешћи разлог наводи се да им је мотоциклиста или мопедиста био слабо уочљив, подаци су Агенције за безбедност саобраћаја. Зато је ово лето у знаку кампање „Безбедност почиње с тобом“, а прича овог младог човека могла би да вам сачува главу готово колико и кацига!
Гаврило Илић је на сопственој кожи осетио сву снагу чувеног проклетства „где је срећа ту је и несрећа“. Али, Гаврило Илић није дозволио несрећи да му узме срећу. Пре него што седнете на мотор или у аутомобил, два пута прочитајте ову причу.
Био је петак, 19. август 2011. године. Тог дана, др Гаврило Илић, специјалиста стоматолошке протетике иИмплантологије, имао је све: девојку, супер посао, много пријатеља и породицу са којом је близак до сржи. И имао је 30 година... Те вечери, замало је све и изгубио.
Око 20х, у месту Мајур између Шапца и Лознице, Гаврило се возио на мотору са тадашњом девојком. Истим путем, возила се једна породица. Возач аутомобила га није на време видео. Гаврило је имао времена тек да одлучи да је боље да страда само он. Оба возача учинила су, у делићу секунде, све да се избегну. Нису се избегли.
На путу крај Мајура остала је Гаврилова нога. Он је одлетео у оближњи јарак и онесвестио се. Када је дошао себи, није одмах схватио да је остао без ноге. Није осетио ни леву руку, која је, сломљена, висила. Покушавао је да устане и да крене. Пао је. Опет је устао. И опет пао. И тада је схватио. Док је лежао, чуо је само тишину. Затворио је очи и чекао да умре.
-После секунде мрака, почиње други филм. Филм за који нисам ни сањао да ће да се игра. У том тренутку, ја схватам да нема ноге. Руком пипам те дроњке, ноге нема. Опипам леву руку, ’ајде, то је добро... Покушавам да скинем кацигу, да удахнем ваздух. Не успевам јер сам поломио десно раме. У једном тренутку ипак подигнем визир, бар да дишем. Не боли ме ништа. И онда кажем: добро, да ли је ово крај? Да ли је ово сад стварно крај? И кажем, добро, можда сам ја стварно трошио брзо све оно што ми је дато. Немилице. И можда сам стварно потрошио и време и људе, и енергију и карму, судбину, карте које сам добио... Имао сам леп живот, у неку руку. Био сам успешан у свим сферама, лепо сам се забавио, најбољи ђак, успешан студент, познат стоматолог, спортиста, девојке су ме волеле, имао сам бенд... Сан сваке таште (СМЕХ). Питам се, да ли је могуће да се сада све то завршава. Да ли је то крај? Кажем: добро, то је крај. Сада ћу да зажмурим и да заспим. Али, не може. Пробам поново-неће. Неколико пута сам покушавао, али неће. Неће смрт на силу...
А тог дана, учинио је све само да седне на тај мотор. Каже, по сваку цену је хтео да оде из Београда до Лознице са девојком и одлучио да то уради на мотору свог најбољег друга. И уопште није обраћао пажњу на оне ситне, упозоравајуће моменте. Оне судбинске, којих се сетите тек кад премотате филм уназад. Да је обратио пажњу на њих, можда...
Али није. Сео је на мотор, као хиљаду пута до сад, сигуран и опрезан, као сваки пут. Без обзира на то што се придржавао прописа, што је на друму био увек културан и бескрајно обазрив, без обзира на то што је имао одличне рефлексе, није имао среће. А нечија мала непажња, моменат када га тај неко није видео у ретровизору, или није помно пратио збивања на путу- заувек су променили живот овом младом, храбром човеку.
Тог петка када му је аутомобил ампутирао ногу, по Гаврила није дошла смрт. Одлучио је да живи. Захваљујући најјачој вољи на свету и захваљујући присебности. Сви у судару били су лакше и теже повређени, а Гаврило заувек. Лекари су се лавовски бориили, а он је тада научио да ништа на овом свету није важно осим – живота.
Одлучио је да устане. И устао је. Добио је бионичку ногу, има и бионичко раме. Има и снагу која би померила планине и осмех којим разоружава оне који мисле да имају неки проблем, а реално га немају.
-Ја сам живот почео да ценим много више. И здравље сам почео да ценим много више. А пријатеље и браћу највише. И највише су ми, после, недостајале ствари које волим. Морао сам да модификујем живот. Престао сам да скијам, а то ми је била велика пасија. Бокс и гимнастику тренирам сам, јер ми је и раме вештачко па не смем да претерујем... Не идем на море, односно, не појављујем се тако да експлицитно показујем шта се десило. Не зато што се ја стидим, већ зато што је другим људима нелагодно, деци малој...
ЗБОГ СВОЈЕ СУДБИНЕ ЗАПЛАКАО ЈЕ САМО ЈЕДНОМ - НАКОН ШТО МУ ЈЕ БРАТ АЛЕКСАНДАР ИСПРИЧАО КАКО ГА ЈЕ САЊАО
Гаврило је данас један од најпознатијих стоматолога и стрпљиво преноси знање младим генерацијама будућих стоматолога. Није заплакао ниједном због своје судбине, осим само једном, кад га је његов брат Александар сањао. У том сну, Гаврило је имао ногу.
И сад је опет август, као пре седам година. И сад је пун живота и радости и љубави за оне који су остали уз њега до краја. Без страха, без освртања, без кукања и самосажаљења, Гаврило чврсто стоји на земљи.
-Од тог дана, слушам себе и све што ми моје тело и мозак саопштавају и тим малим знаковима придајем значај. И свима који седају на мотор, рекао бих: уживајте, зато сте га и купили. И носите опрему, чак и оне „смешне“ флоуресцентне прслуке које сам ја лично мрзео. Да ли би заиста тако трагичан био удес да сам ја имао комбинезон? Питање је. А возачима аутомобила кажем: гледајте у ретровизоре!
Гаврило Илић данас је заштитно лице Агенције за безбедност саобраћаја као човек који је страдао на мотору и из те несреће изашао жив и јачи, са више вере у себе и у живот.
У истраживању које је Агенција за безбедност саобраћаја спроводила претходних година, дошли су до податка да млади данас нису у страху од кажњавања због непрописне вожње, него су у страху од инвалидитета.
-Овог лета, Агенција за безбедност саобраћаја организује низ интерактивних активности да би унапредила знања, ставове и свест потребне за безбедно учествовање у саобраћају. Главни циљ је смањење броја страдалих возача и путника. Снажна и јасна порука уткана у слоган “БЕЗБЕДНОСТ ПОЧИЊЕ СА ТОБОМ” намењена је свим учесницима у саобраћају. Како би се смањио број страдалих возача и путника, јавља се велика потреба за едукацијом људи о значају безбедног учествовања у саобраћају, каже Јасмина Милошевић, директор Агенције за безбедност саобраћаја.
Врло је забрињавајућ податак да је просечна старост пешака погинулих ван пешачког прелаза је 65 година, настрадалог мопедисте 48 година, просечна старост погинулог моторциклисте је 36 година!
-Ви имате категорију људи који су зрели људи и питање је која је то превенција којом ћете ви деловати на њих и променити им не само свест. Њима треба у старту да се промени став о безбедном понашању, да бисмо променом тог става имали за последицу промењено понашање, односно правилно понашање у саобраћају - каже Јасмина Милошевић.
И на крају, почетак...
-Сваки човек носи дозу одговорности за своје поступке. Без обзира колико се нама чини да су то ситуације „ма нема шансе“, увек има шансе. Третирајте друге у саобраћају онако како бисте волели да третирају вас. Несреће ће се увек дешавати, ђаво никад не спава. Али, ако му ми не дамо простора да се размаше, рачунам да ћемо ми боље проћи - каже Гаврило.