УКЛЕТИ СРПСКИ ПРИНЦ ЂОРЂЕ! Народ га волео, али је многима сметао...Ево шта су му нудили ХИТЛЕР и ТИТО
Принц Ђорђе који се "одрече" престола у корист свог брата Александра и тако заувек промени историју Срба и Србије био је омиљена личност у српском народу, после краља Петра далеко најомиљенија.
Носио је име свог прадеде чувеног вожда Карађорђа, а на њега је био пргав и нагао, необуздан, несаломив, Србенда права, патриота до коске и храбар попут краља Леониде. Све то су Срби знали, због тога су га волели и поштовали и толерисали његову нарав, љубавне авантуре, понека пијанства, па чак и убиство које је починио...или није.
Ђорђе је због свих горе наведених врлина или мана, зависи из ког угла се посматра био најзагонетнија личност у Србији. И ако најстарији син омиљеног српског краља Петра Ослободиоца Карађорђевића није владао Србијом, то право му је по неким историјским списима одузето, а по званичним сам се одрекао престола у корист брата Александра.
Ипак остаје једна чињеница коју нико не може да побије, а она гласи да је Ђорђе увек био са својим народом, да од њега није бежао, с њим је пролазио голготу Првог светског рата, пут преко Албаније, фронт, а и остао је у Србији и после Другог светског рата и понекад се виђао са Јосипом Брозом Титом.
Данас је Велики понедељак: Ако загрлите ове особе и кажете им колико вам значе, имаћете среће целе године
ВАСКРС У ПОРОДИЦИ КОЈУ ЈЕ ЗАДЕСИО СМРТНИ СЛУЧАЈ: Да ли јаја треба фарбати у ЦРНО?
Увек свој и увек по принципу: "што на ум, то на друм!"
Принц Ђорђе је рођен 8. септембра 1887. године, на Цетињу, на двору књаза Николе, свога деде по мајци. Након њене смрти 1894. године породица се преселила у Женеву, у улицу Монетије бр. 10, где је Ђорђе провео наредне четири године. Након тога, његово ново одредиште била је Руска империја: тамо је похађао војну школу, као припадник Кадетског корпуса цара Александра ИИ.
Престолонаследник је постао након Мајског преврата 1903. године и повратка његове династије на власт; прекинуо је школовање и дошао у Србију.
Михаило Петровић Алас, његов професор математике, често га је водио на пецање, а колико је било дубоко пријатељство Ђорђа и чувеног Аласа спознаћете у наставку текста.
За време Анексионе кризе (након што је Аустроугарска 1908. године припојила Босну и Херцеговину) давао је неодмерене и ватрене изјаве, јавно позивао на рат са Хабзбурзима, а на Позоришном тргу (садашњи Трг републике) спалио заставу Дунавске монархије.
Догађај из 1909. године према званичној историји, оној бар коју учимо у школама уклониће га из линије наследства. Ђорђе је тад у налету беса, шутнуо у стомак свог слугу Колаковића, који је од тих последица касније преминуо.
Како мала Милица из Призрена чува своје Косово: "Деда" јој је Албанац, а ово је ЊЕНА ПРИЧА
ХРАБРО је летео против НАТО ЛЕШИНАРА, а сада ће му се ОТАЏБИНА ОДУЖИТИ: Чувамо успомену на ХЕРОЈА
Према незваничној историји Ђорђе је напао Колаковића јер је одао његову тајну љубавну везу његовом брату Александру који га је због ње уцењивао.
Било како било ударио је Колаковића, несрећни човек је преминуо, а Ђорђе абдицирао. То су све једва дочекали тадашњи "господари" у Срба Никола Пашић, Апис и остала свита која је више волела са Александром, јер су сматрали да ће с њим "лакше".
Остаће упамћен и сукоб принца Ђорђа са господаром из сенке генералом Петром Живковићем којег је јавно прозивао да је, како га је сам звао "педерчина".
Према многим историчарима одрицање од престола принца Ђорђа значајно је утицала на судбину Србије и Срба јер, према њиховим речима Ђорђе никада не би стварао Југославију, већ искључиво Србију.
Да није само храбар на речима доказао је током Првог и Другог балканског, а посебно током Првог светског рата. Тешко је рањен у Бици на Мачковом камену, код Крупња, септембра 1914. године, где се истакао својим херојством.
За разлику од млађег брата који војну никада није видео изблиза, старији је био у борбеном строју са сенима својих предака.
Његова голгота није завршена с крајем Великога рата, напротив. Рођени брат и онај генерал, како га је Ђорђе називао "педерчина Живковић" су га 1925. године ставили у психијатријску болницу у Топоници код Ниша, можда због страха од народне љубави према њему.
Ту је остао све до 1941. године, када су га, велике ли ироније из ње ослободили Хитлерови нацисти.
Хитлер му је, према предањима нудио да буде краљ окупиране Србије, био је то Адолфов покушај да се реши Недића, Љотића и осталих а да Србе тако смири што ће на чело Србије поставити њиховог идола.
Ипак, Ђорђе је ту понуду одбио без размишљања, као и понуду да се врати и живи на Белом двору.
Много година касније, у својој аутобиографији објављеној крајем шездесетих година, трагедију овог личног ослобађања од стране окупатора описао је овим питањем: "Зар је требало да цео један народ, народ чији сам и ја син, изгуби слободу, да бих је ја стекао?"
"ЉУБАВ ПРЕМА СПОРТУ УСАЂЕНА НАМ ЈЕ ОД МАЛИХ НОГУ": Пожаревац и Виминацијум угостили Олимпијски комитет
НАУЧНО ОТКРИЋЕ ОД НЕПРОЦЕЊИВОГ ЗНАЧАЈА! Код Ниша пронађен фосил ПРВОГ НЕАНДЕРТАЛЦА из Србије
Рат је провео у у центру Београда, по свему судећи у свом стану у Јевремовој улици, али никада ни једним потезом није дао легитимитет ни немачком окупатору ни квислиншкој власти Недића и Љотића. Притом, био је једини Карађорђевић у отаџбини.
Када је Народноослободилачка војска Југославије ослободила Београд, принц Ђорђе се састао са генералом Пеком Дапчевићем и честитао му на победи, а овај му је понудио државни аутомобил и возача, али је Ђорђе и то одбио, објаснивши да му је довољан бицикл који ионако већ има.
Комунисти (читај Јосип Броз Тито) који су свим осталим припадницима династије забранили повратак у земљу њему су дозволили да остане. И то не зато што су намеравали да га користе у пропагандне сврхе: врло мало људи је заправо уопште знало да је он ту.
Поред тога, нико у социјалистичкој Југославији није приметио његово наводно лудило, па се намеће закључак да га је брат на правди Бога држао у психијатријској установи.
Иначе, Ђорђе се у познијим годинама оженио Радмилом Радоњић, али закониту децу није имао.
Преминуо је 17. октобра 1972. године у Београду, а сахрањен је на Опленцу. Поред њега је 1993. године сахрањена и Радмила.