UKLETI SRPSKI PRINC ĐORĐE! Narod ga voleo, ali je mnogima smetao...Evo šta su mu nudili HITLER i TITO
Nosio je ime svog pradede čuvenog vožda Karađorđa, a na njega je bio prgav i nagao, neobuzdan, nesalomiv, Srbenda prava, patriota do koske i hrabar poput kralja Leonide. Sve to su Srbi znali, zbog toga su ga voleli i poštovali i tolerisali njegovu narav, ljubavne avanture, poneka pijanstva, pa čak i ubistvo koje je počinio...ili nije.
Đorđe je zbog svih gore navedenih vrlina ili mana, zavisi iz kog ugla se posmatra bio najzagonetnija ličnost u Srbiji. I ako najstariji sin omiljenog srpskog kralja Petra Oslobodioca Karađorđevića nije vladao Srbijom, to pravo mu je po nekim istorijskim spisima oduzeto, a po zvaničnim sam se odrekao prestola u korist brata Aleksandra.
Ipak ostaje jedna činjenica koju niko ne može da pobije, a ona glasi da je Đorđe uvek bio sa svojim narodom, da od njega nije bežao, s njim je prolazio golgotu Prvog svetskog rata, put preko Albanije, front, a i ostao je u Srbiji i posle Drugog svetskog rata i ponekad se viđao sa Josipom Brozom Titom.
Danas je Veliki ponedeljak: Ako zagrlite ove osobe i kažete im koliko vam znače, imaćete sreće cele godine
VASKRS U PORODICI KOJU JE ZADESIO SMRTNI SLUČAJ: Da li jaja treba farbati u CRNO?
Uvek svoj i uvek po principu: "što na um, to na drum!"
Princ Đorđe je rođen 8. septembra 1887. godine, na Cetinju, na dvoru knjaza Nikole, svoga dede po majci. Nakon njene smrti 1894. godine porodica se preselila u Ženevu, u ulicu Monetije br. 10, gde je Đorđe proveo naredne četiri godine. Nakon toga, njegovo novo odredište bila je Ruska imperija: tamo je pohađao vojnu školu, kao pripadnik Kadetskog korpusa cara Aleksandra II.
Prestolonaslednik je postao nakon Majskog prevrata 1903. godine i povratka njegove dinastije na vlast; prekinuo je školovanje i došao u Srbiju.
Mihailo Petrović Alas, njegov profesor matematike, često ga je vodio na pecanje, a koliko je bilo duboko prijateljstvo Đorđa i čuvenog Alasa spoznaćete u nastavku teksta.
Za vreme Aneksione krize (nakon što je Austrougarska 1908. godine pripojila Bosnu i Hercegovinu) davao je neodmerene i vatrene izjave, javno pozivao na rat sa Habzburzima, a na Pozorišnom trgu (sadašnji Trg republike) spalio zastavu Dunavske monarhije.
Događaj iz 1909. godine prema zvaničnoj istoriji, onoj bar koju učimo u školama ukloniće ga iz linije nasledstva. Đorđe je tad u naletu besa, šutnuo u stomak svog slugu Kolakovića, koji je od tih posledica kasnije preminuo.
Kako mala Milica iz Prizrena čuva svoje Kosovo: "Deda" joj je Albanac, a ovo je NJENA PRIČA
HRABRO je leteo protiv NATO LEŠINARA, a sada će mu se OTADŽBINA ODUŽITI: Čuvamo uspomenu na HEROJA
Prema nezvaničnoj istoriji Đorđe je napao Kolakovića jer je odao njegovu tajnu ljubavnu vezu njegovom bratu Aleksandru koji ga je zbog nje ucenjivao.
Bilo kako bilo udario je Kolakovića, nesrećni čovek je preminuo, a Đorđe abdicirao. To su sve jedva dočekali tadašnji "gospodari" u Srba Nikola Pašić, Apis i ostala svita koja je više volela sa Aleksandrom, jer su smatrali da će s njim "lakše".
Ostaće upamćen i sukob princa Đorđa sa gospodarom iz senke generalom Petrom Živkovićem kojeg je javno prozivao da je, kako ga je sam zvao "pederčina".
Prema mnogim istoričarima odricanje od prestola princa Đorđa značajno je uticala na sudbinu Srbije i Srba jer, prema njihovim rečima Đorđe nikada ne bi stvarao Jugoslaviju, već isključivo Srbiju.
Da nije samo hrabar na rečima dokazao je tokom Prvog i Drugog balkanskog, a posebno tokom Prvog svetskog rata. Teško je ranjen u Bici na Mačkovom kamenu, kod Krupnja, septembra 1914. godine, gde se istakao svojim herojstvom.
Za razliku od mlađeg brata koji vojnu nikada nije video izbliza, stariji je bio u borbenom stroju sa senima svojih predaka.
Njegova golgota nije završena s krajem Velikoga rata, naprotiv. Rođeni brat i onaj general, kako ga je Đorđe nazivao "pederčina Živković" su ga 1925. godine stavili u psihijatrijsku bolnicu u Toponici kod Niša, možda zbog straha od narodne ljubavi prema njemu.
Tu je ostao sve do 1941. godine, kada su ga, velike li ironije iz nje oslobodili Hitlerovi nacisti.
Hitler mu je, prema predanjima nudio da bude kralj okupirane Srbije, bio je to Adolfov pokušaj da se reši Nedića, Ljotića i ostalih a da Srbe tako smiri što će na čelo Srbije postaviti njihovog idola.
Ipak, Đorđe je tu ponudu odbio bez razmišljanja, kao i ponudu da se vrati i živi na Belom dvoru.
Mnogo godina kasnije, u svojoj autobiografiji objavljenoj krajem šezdesetih godina, tragediju ovog ličnog oslobađanja od strane okupatora opisao je ovim pitanjem: "Zar je trebalo da ceo jedan narod, narod čiji sam i ja sin, izgubi slobodu, da bih je ja stekao?"
"LJUBAV PREMA SPORTU USAĐENA NAM JE OD MALIH NOGU": Požarevac i Viminacijum ugostili Olimpijski komitet
NAUČNO OTKRIĆE OD NEPROCENJIVOG ZNAČAJA! Kod Niša pronađen fosil PRVOG NEANDERTALCA iz Srbije
Rat je proveo u u centru Beograda, po svemu sudeći u svom stanu u Jevremovoj ulici, ali nikada ni jednim potezom nije dao legitimitet ni nemačkom okupatoru ni kvislinškoj vlasti Nedića i Ljotića. Pritom, bio je jedini Karađorđević u otadžbini.
Kada je Narodnooslobodilačka vojska Jugoslavije oslobodila Beograd, princ Đorđe se sastao sa generalom Pekom Dapčevićem i čestitao mu na pobedi, a ovaj mu je ponudio državni automobil i vozača, ali je Đorđe i to odbio, objasnivši da mu je dovoljan bicikl koji ionako već ima.
Komunisti (čitaj Josip Broz Tito) koji su svim ostalim pripadnicima dinastije zabranili povratak u zemlju njemu su dozvolili da ostane. I to ne zato što su nameravali da ga koriste u propagandne svrhe: vrlo malo ljudi je zapravo uopšte znalo da je on tu.
Pored toga, niko u socijalističkoj Jugoslaviji nije primetio njegovo navodno ludilo, pa se nameće zaključak da ga je brat na pravdi Boga držao u psihijatrijskoj ustanovi.
Inače, Đorđe se u poznijim godinama oženio Radmilom Radonjić, ali zakonitu decu nije imao.
Preminuo je 17. oktobra 1972. godine u Beogradu, a sahranjen je na Oplencu. Pored njega je 1993. godine sahranjena i Radmila.