ВАНДАЛИЗАМ ИЛИ УМЕТНОСТ? Прича о београдским графитима

Ова уметничка форма, често насликана на јавним зидовима и површинама, пружа платформу појединцима да изразе своје ставове, емоције и идентитет на начин који је видљив и доступан свима.

Графити се могу посматрати као гласови људи који се усуђују да проговоре изван конвенционалних оквира уметности и комуникације, а самим тим њихове ствараоце можемо назвати модерним песницима са зидова. Они често рефлектују незадовољство, бунт против ауторитета, социјалне неправде или политичке ситуације, а поруке које носе увек су личне и продорне.

Београд, као један од најживљих градова на свету, свакако није изузетак од ове културе, или супкултуре, зависи кога питате. Докле год има људи и празног места на зиду, од праисторије до данас, биће и цртежа и порука да ту празнину попуне. Ова стваралачка природа код човека је урођена, али се често коси са вандализмом и дан данас многи аутори графита бивају ухапшени управо због тога.

У нашем главном граду графита је много, толико да би за њихово пребројавање биле потребне године, ако не и деценије. Као и у свакој уметности, постоје разлике у квалитету израде и у смислу постојања неког дела, па тако ћемо наћи много више шунд графита него оних које можемо сматрати уметничким делима а исто тако и мурала (технике зидног сликарства).

Данас ћемо се посветити овим другима, а њихове, углавном анонимне, ауторе, зваћемо уметницима, што свакако и јесу. Иако су графити често повезани с вандализмом и илегалном активношћу, постоји и признање њихове уметничке вредности. Многи графити уметници развијају своје вештине, стварајући сложене слике, мурале и уметничка дела, која су данас призната и цењена у уметничкој заједници.

Графити и мурали такође играју важну улогу у обликовању урбаних простора и идентитета. Они могу трансформисати сиромашне или запуштене делове града у живописне и инспиративне просторе, што умногоме објашњава висок квалитет графита у сивим новобеоградским блоковима, где је култура графита можда најнегованија у целом Београду. 

Овај вид уметности често подстиче дијалог и ангажман заједнице, позивајући људе да се суоче с друштвеним питањима и размишљају о свету око себе. Тако ће настати и можда најчувенији мурал у Београду и својеврсни симбол града - Мурал у Рајићевој улици, који је настао1984. године.

Управо тај графит радили су студенти и професор Факултета ликовних уметности у сарадњи са тадашњом Југобанком. На слици је тадашњи студент, а данашњи професор на Академији примењених уметности Мирко Огњановић. Мурал је у два наврата обновљен. Најпре 2000. а онда и 2018. године. 

Кад смо код заједнице, важно је напоменути и цртање и писање графита у сврху обележавања територије. На овај начин, углавном своје рејоне обележавају навијачке фракције. Ови мотиви, којих има у сваком делу града, служе углавном као упозорење припадницима противничких навијачких фракција да су ушли на туђу територију и да је потребно да поштују неки неписани код, како не би избио проблем.

Поред овога, графити свуда, па тако и у Београду, служе и као месна одредишта и локације састајања. Ова њихова одлика нарочито је видљива на Дорћолу, који је цео осликан муралима познатих српских, југословенских, али и светских спортиста, уметника и људи свих сфера, који јесу или су били навијачи Партизана. У потпису испод сваког мурала стоји ознака ГТР, која је скраћеница за Гробарски треш романтизам. 

Графити су комплексна уметничка форма, која спаја индивидуалност, бунт и креативност у неконвенционалном формату. Кроз овај израђајни медиј, појединци проналазе начин да истакну своје гласове и утичу на своје окружење. Без обзира на контроверзе које их прате, графити и даље остају снажан израз отпора, ангажмана и слободе изражавања у савременом друштву и дају својеврсни визуелни идентитет градовима у којима се налазе.