Забрана друштвених мрежа за децу? Питали смо УНИЦЕФ да ли аустралијски модел има смисла у Србији

Повод за нове дилеме представља одлука Аустралије да законски забрани коришћење друштвених мрежа особама млађим од 16 година - потез који је изазвао бројне реакције стручне и шире јавности широм света.

Тим поводом, редакција Србија Данас обратила се УНИЦЕФ-у, како бисмо добили јасан став о томе да ли су овакве мере ефикасан начин заштите деце и да ли би сличан модел могао бити примењен и у Србији.

Шта подразумева аустралијски модел?

Аустралија је крајем 2025. године усвојила закон којим се забрањује приступ друштвеним мрежама млађима од 16 година, уз обавезу да саме платформе сносе одговорност за проверу узраста корисника. У пракси, то значи да компаније попут Мете, ТикТока, Snapchata и других морају да уведу механизме који ће спречити отварање налога млађим корисницима, или се суочавају са високим новчаним казнама.

Званично образложење аустралијских власти заснива се на забринутости због:

1. пораста анксиозности и депресије код младих,
2. изложености онлајн насиљу и говору мржње,
3. ризика од сексуалне експлоатације,
4. негативног утицаја алгоритама на самопоуздање и развој деце.

Иако је закон представљен као мера заштите, већ у старту су отворена бројна питања: како ефикасно проверити узраст без угрожавања приватности, да ли ће забрана заиста спречити приступ и какве ће дугорочне последице имати по права детета.

Колико су друштвене мреже присутне међу децом у Србији?

Подаци из релевантних истраживања показују да су друштвене мреже дубоко интегрисане у свакодневни живот деце и младих у Србији:

1. Више од 70 одсто деце и младих у Србији користи друштвене мреже, често и пре званично прописаних старосних граница.
2. Чак четворо од десеторо деце узраста од 9 до 10 година већ има налог на некој платформи.
3. Међу децом од 11 и 12 година, тај проценат расте на више од 70 одсто, док је код тинејџера готово универзалан.
4. Већина младих друштвене мреже користи свакодневно, често и по неколико сати дневно.

Ови подаци указују да би свака забрана у Србији захватила велики број деце која су већ активни учесници дигиталног простора, што отвара питање изводљивости и реалних ефеката такве мере.

Заштита да, забране - не као једино решење

УНИЦЕФ јасно поручује да разуме забринутост држава и родитеља, али да једноставне забране не представљају ефикасан одговор на комплексне изазове дигиталног окружења.

Како истичу из УНИЦЕФ-а, забране носе озбиљне ризике:

1. деца често проналазе начине да их заобиђу,
2. прелазе на мање регулисане и мање безбедне платформе,
3. губи се прилика да се деца постепено уче безбедном понашању на интернету.

Посебно се наглашава да саме старосне границе не чине интернет безбеднијим, уколико нису праћене системским мерама које обухватају образовање, одговорност компанија и активну улогу државе.

УНИЦЕФ упозорава и на парадокс забрана: деца која су потпуно искључена из дигиталног света у ранијем узрасту могу постати још рањивија када касније добију приступ, јер немају развијене вештине критичког размишљања, препознавања ризика и механизме самозаштите.

Може ли се аустралијски модел "пресликати" на Србију?

Према оцени УНИЦЕФ-а, аутоматско преузимање аустралијског модела у Србији не би било препоручљиво. Разлози су вишеструки:

Правни оквир: Србија нема развијен систем обавезујуће верификације узраста на платформама, нити јасне механизме надзора.

Друштвени контекст: Друштвене мреже у Србији често представљају кључни простор за учење, информисање и социјалну повезаност, нарочито за децу из маргинализованих средина.

Практична примена: Поставља се питање ко би и како контролисао спровођење забране, уз очување права на приватност и заштиту података.

- Примена или  аутоматско копирање аустралијског модела  забране није  препоручљиво у другим државама, укључујући Србију, јер сваки  контекст захтева процену локалних правних, социјалних и  културолошких фактора - кажу из УНИЦЕФ-а. 

Примери добре праксе

Један од најпрепознатљивијих примера добре праксе у области регулације безбедности деце на интернету јесте британски Кодекс дизајна примерен узрасту (Аге Appropriate Десигн Цоде), познат и као Children’s Цоде. Овај документ обавезује онлајн сервисе које деца могу користити да буду пројектовани тако да подразумевано обезбеђују највише стандарде приватности и безбедности. То значи ограничавање прикупљања података, примену безбедних подразумеваних подешавања и креирање дигиталног окружења које је примерено узрасту корисника.

Слични регулаторни приступи примењују се и у другим земљама и регионима. У Европској унији, Закон о дигиталним услугама (ДСА) и Општа уредба о заштити података (ГДПР) намећу јасне обавезе технолошким компанијама да штите малолетне кориснике, њихове личне податке, ограниче циљано оглашавање и обезбеде већу транспарентност алгоритама. Ирска Комисија за заштиту података развила је строге смернице за поступање са подацима о деци, које су постале референтни оквир за друге европске регулаторе. У Сједињеним Америчким Државама, Калифорнијски кодекс дизајна примерен узрасту, инспирисан британским моделом, захтева од платформи да процењују ризике по децу и проактивно уклањају штетне елементе у дизајну својих дигиталних производа.

Заједничко свим овим приступима јесте то што се не заснивају на забранама, већ на принципима одговорног и проактивног дизајна, који обавезује компаније да безбедност и права деце ставе у сам центар својих политика приватности и развоја производа

Која су решења ефикаснија од забране?

УНИЦЕФ за Србију као одрживији пут види комбинацију мера, међу којима су:

1. систематско улагање у дигиталну и медијску писменост деце,
2. јачање капацитета родитеља и старатеља да разумеју дигитално окружење,
3. законске обавезе за технолошке компаније да улажу у безбеднији дизајн платформи,
4. ефикасна модерација садржаја и јасни механизми пријављивања злоупотреба,
5. укључивање деце и младих у процес доношења одлука које се директно тичу њиховог дигиталног живота.

Фокус на одговорност свих фактора

Аустралијски модел показује колико је питање заштите деце на интернету постало глобално важно, али искуства и ставови УНИЦЕФ-а указују да забране саме по себи нису довољно решење. У случају Србије, фокус би морао бити на одговорности државе и компанија, развоју дигиталних вештина и стварању безбеднијег онлајн окружења - уместо на мерама које могу деловати привлачно на папиру, али у пракси носе озбиљне ризике.