Zabrana društvenih mreža za decu? Pitali smo UNICEF da li australijski model ima smisla u Srbiji

Povod za nove dileme predstavlja odluka Australije da zakonski zabrani korišćenje društvenih mreža osobama mlađim od 16 godina - potez koji je izazvao brojne reakcije stručne i šire javnosti širom sveta.

Tim povodom, redakcija Srbija Danas obratila se UNICEF-u, kako bismo dobili jasan stav o tome da li su ovakve mere efikasan način zaštite dece i da li bi sličan model mogao biti primenjen i u Srbiji.

Šta podrazumeva australijski model?

Australija je krajem 2025. godine usvojila zakon kojim se zabranjuje pristup društvenim mrežama mlađima od 16 godina, uz obavezu da same platforme snose odgovornost za proveru uzrasta korisnika. U praksi, to znači da kompanije poput Mete, TikToka, Snapchata i drugih moraju da uvedu mehanizme koji će sprečiti otvaranje naloga mlađim korisnicima, ili se suočavaju sa visokim novčanim kaznama.

Zvanično obrazloženje australijskih vlasti zasniva se na zabrinutosti zbog:

1. porasta anksioznosti i depresije kod mladih,
2. izloženosti onlajn nasilju i govoru mržnje,
3. rizika od seksualne eksploatacije,
4. negativnog uticaja algoritama na samopouzdanje i razvoj dece.

Iako je zakon predstavljen kao mera zaštite, već u startu su otvorena brojna pitanja: kako efikasno proveriti uzrast bez ugrožavanja privatnosti, da li će zabrana zaista sprečiti pristup i kakve će dugoročne posledice imati po prava deteta.

Koliko su društvene mreže prisutne među decom u Srbiji?

Podaci iz relevantnih istraživanja pokazuju da su društvene mreže duboko integrisane u svakodnevni život dece i mladih u Srbiji:

1. Više od 70 odsto dece i mladih u Srbiji koristi društvene mreže, često i pre zvanično propisanih starosnih granica.
2. Čak četvoro od desetoro dece uzrasta od 9 do 10 godina već ima nalog na nekoj platformi.
3. Među decom od 11 i 12 godina, taj procenat raste na više od 70 odsto, dok je kod tinejdžera gotovo univerzalan.
4. Većina mladih društvene mreže koristi svakodnevno, često i po nekoliko sati dnevno.

Ovi podaci ukazuju da bi svaka zabrana u Srbiji zahvatila veliki broj dece koja su već aktivni učesnici digitalnog prostora, što otvara pitanje izvodljivosti i realnih efekata takve mere.

Zaštita da, zabrane - ne kao jedino rešenje

UNICEF jasno poručuje da razume zabrinutost država i roditelja, ali da jednostavne zabrane ne predstavljaju efikasan odgovor na kompleksne izazove digitalnog okruženja.

Kako ističu iz UNICEF-a, zabrane nose ozbiljne rizike:

1. deca često pronalaze načine da ih zaobiđu,
2. prelaze na manje regulisane i manje bezbedne platforme,
3. gubi se prilika da se deca postepeno uče bezbednom ponašanju na internetu.

Posebno se naglašava da same starosne granice ne čine internet bezbednijim, ukoliko nisu praćene sistemskim merama koje obuhvataju obrazovanje, odgovornost kompanija i aktivnu ulogu države.

UNICEF upozorava i na paradoks zabrana: deca koja su potpuno isključena iz digitalnog sveta u ranijem uzrastu mogu postati još ranjivija kada kasnije dobiju pristup, jer nemaju razvijene veštine kritičkog razmišljanja, prepoznavanja rizika i mehanizme samozaštite.

Može li se australijski model "preslikati" na Srbiju?

Prema oceni UNICEF-a, automatsko preuzimanje australijskog modela u Srbiji ne bi bilo preporučljivo. Razlozi su višestruki:

Pravni okvir: Srbija nema razvijen sistem obavezujuće verifikacije uzrasta na platformama, niti jasne mehanizme nadzora.

Društveni kontekst: Društvene mreže u Srbiji često predstavljaju ključni prostor za učenje, informisanje i socijalnu povezanost, naročito za decu iz marginalizovanih sredina.

Praktična primena: Postavlja se pitanje ko bi i kako kontrolisao sprovođenje zabrane, uz očuvanje prava na privatnost i zaštitu podataka.

- Primena ili  automatsko kopiranje australijskog modela  zabrane nije  preporučljivo u drugim državama, uključujući Srbiju, jer svaki  kontekst zahteva procenu lokalnih pravnih, socijalnih i  kulturoloških faktora - kažu iz UNICEF-a. 

Primeri dobre prakse

Jedan od najprepoznatljivijih primera dobre prakse u oblasti regulacije bezbednosti dece na internetu jeste britanski Kodeks dizajna primeren uzrastu (Age Appropriate Design Code), poznat i kao Children’s Code. Ovaj dokument obavezuje onlajn servise koje deca mogu koristiti da budu projektovani tako da podrazumevano obezbeđuju najviše standarde privatnosti i bezbednosti. To znači ograničavanje prikupljanja podataka, primenu bezbednih podrazumevanih podešavanja i kreiranje digitalnog okruženja koje je primereno uzrastu korisnika.

Slični regulatorni pristupi primenjuju se i u drugim zemljama i regionima. U Evropskoj uniji, Zakon o digitalnim uslugama (DSA) i Opšta uredba o zaštiti podataka (GDPR) nameću jasne obaveze tehnološkim kompanijama da štite maloletne korisnike, njihove lične podatke, ograniče ciljano oglašavanje i obezbede veću transparentnost algoritama. Irska Komisija za zaštitu podataka razvila je stroge smernice za postupanje sa podacima o deci, koje su postale referentni okvir za druge evropske regulatore. U Sjedinjenim Američkim Državama, Kalifornijski kodeks dizajna primeren uzrastu, inspirisan britanskim modelom, zahteva od platformi da procenjuju rizike po decu i proaktivno uklanjaju štetne elemente u dizajnu svojih digitalnih proizvoda.

Zajedničko svim ovim pristupima jeste to što se ne zasnivaju na zabranama, već na principima odgovornog i proaktivnog dizajna, koji obavezuje kompanije da bezbednost i prava dece stave u sam centar svojih politika privatnosti i razvoja proizvoda

Koja su rešenja efikasnija od zabrane?

UNICEF za Srbiju kao održiviji put vidi kombinaciju mera, među kojima su:

1. sistematsko ulaganje u digitalnu i medijsku pismenost dece,
2. jačanje kapaciteta roditelja i staratelja da razumeju digitalno okruženje,
3. zakonske obaveze za tehnološke kompanije da ulažu u bezbedniji dizajn platformi,
4. efikasna moderacija sadržaja i jasni mehanizmi prijavljivanja zloupotreba,
5. uključivanje dece i mladih u proces donošenja odluka koje se direktno tiču njihovog digitalnog života.

Fokus na odgovornost svih faktora

Australijski model pokazuje koliko je pitanje zaštite dece na internetu postalo globalno važno, ali iskustva i stavovi UNICEF-a ukazuju da zabrane same po sebi nisu dovoljno rešenje. U slučaju Srbije, fokus bi morao biti na odgovornosti države i kompanija, razvoju digitalnih veština i stvaranju bezbednijeg onlajn okruženja - umesto na merama koje mogu delovati privlačno na papiru, ali u praksi nose ozbiljne rizike.