Загонетка протеста: Ко стварно држи мегафон у рукама студената?

У времену нарастајуће друштвене поларизације и све чешћих уличних окупљања младих, Србија се, чини се, поново суочава са питањем: да ли је ово природан израз незадовољства грађана или пажљиво режирана представа према моделима познатим из арсенала тзв. обојених револуција? У читавој тој поставци, студенти су у првом плану, али делује да иза њих често стоје актери са завидним организационим капацитетима, интернационалним везама и јасним политичким циљевима.

У разматрању слојевитости тренутних догађаја, потребно је подсетити да се друштва не мењају напречац, револуцијом у једној ноћи, већ еволуцијом сваког дана, радом, упорношћу и одговорношћу. Права снага младих не огледа се само у узвикивању парола, већ у учествовању у изградњи друштва, уласку у институције и дијалошком артикулисању захтева. То је порука која је данас једнако важна као и пре неколико деценија.

Управо овде долазимо до једног од кључних теоретичара савремених грађанских протеста - Џина Шарпа, америчког политиколога чије се име поново све чешће чује у домаћем медијском простору. Његова теорија ненасилног отпора, и данас, иако је преминуо 2018. године, остаје утицајан механизам савремених побуна које су у многим земљама коришћене као алат у политичком инжењерингу. Шарп није видео протесте као стихијску реакцију народа, већ као пажљиво „калибрисан“ облик политичког притиска, који користи симболику, медије, економију и паралелне друштвене структуре како би дестабилизовао власт, изоловао њене стубове и припремио терен за промену режима. У том систему, студенти и млади често су представљени као водећа морална снага, а у пракси као трансмисија спољног утицаја.

Тактика обојених револуција, модел који је примењен у Србији 2000. године, затим у Грузији 2003, Украјини 2004, земљама Арапског пролећа и другде, ослањала се управо на Шарпову методологију, чије спровођење су финансирале стране организације. Иако теоријски ненасилна, та методологија често доводи до вакуума власти и дестабилизације система када не постоји јасан план за транзицију.

Опозиционе странке често, па тако и данас у Србији, користе протесте како би повратиле политички кредибилитет који су раније изгубиле. Неке организације невладиног сектора, које желе да се представе као цивилно друштво, су заправо постале политички инструмент. Када оне престану да одговарају грађанима, а одговарају донаторима из иностранства, ту почиње проблем. Ту нестаје суштина грађанске борбе, а појављује се политички инжењеринг. Код нас, теза о спонтаности студентских протеста све више стоји насупрот реалности да се иза њих налази читава инфраструктура, углавном из домена невладиног сектора, која је и организационо и програмски ослоњена на моделе ненасилног отпора.

Организације попут ЦРТА, Не давимо Београд (Зелено-леви фронт) и Иницијатива младих за људска права, према јавно доступним подацима, имају јасне додире са међународним фондацијама, обукама и центрима моћи који промовишу Шарпову методологију.
ЦРТА, иако формално аполитична, годинама шири наратив о угрожености демократских процеса и институционалне слабости. Њене анализе и програми подучавају младе како да системски врше притисак на власт, кроз облике такозваног стратешког грађанског деловања, па чак и кроз елементе политичке непослушности.
„НЕ ДАВИМО БЕОГРАД“, првобитно неформални друштвени покрет, а сада део формалне политичке структуре, ослања се на снагу урбане, културне и еколошке борбе, али у пракси неретко користи форму децентрализоване организације карактеристичну за методе Џина Шарпа. Њихова финансијска повезаност са страним фондацијама додатно компликује позицију неутралног грађанског фактора.
ИНИЦИЈАТИВА МЛАДИХ ЗА ЉУДСКА ПРАВА, организација са вишедеценијским стажом у раду са младима, такође учествује у едукацији о ненасилном отпору, често у сарадњи са међународним центрима попут ЦАНВАС-а, наследника некадашњег „Отпора!“, који је био ударна песница промена 2000. године.

Улогу институција у савременом друштву не треба потцењивати. Ако студенти желе дијалог, институције стоје отворене, ако желе реформе, систем нуди механизме. Не гради се друштво рушењем легалне власти, већ њеним унапређењем кроз демократске моделе. Онај ко је био део политичког система зна: стабилност државе је темељ за сваки напредак. Недопустиво је да млади, вођени идеализмом, постану инструмент у рукама оних који Србију посматрају искључиво кроз призму геополитичких интереса. Протести који се не завршавају предлогом, не отварају дијалог, нити траже институционално решење, постају средство за деструкцију, а не прогрес.

Наравно да студенти имају право да траже, и боље образовање и већу партиципацију у друштвеним процесима. Али имају и обавезу да препознају ко их гура напред, а ко инструментализује њихову енергију за циљеве који нису њихови. Демократско друштво не сме да забрани протесте, али мора их читати пажљиво и анализирати њихове стварне изворе. Парадоксално, они који се данас позивају на демократију, слободу говора и право на протест, у стварности игноришу вољу народа исказану на изборима, покушавајући да кроз улични притисак креирају промену власти. То није пут којим Србија треба да иде.

И није тешко приметити да је Александар Вучић, као стуб и главни носилац политичке и економске стабилности, у многим овим наративима циљан не зато што персонално смета, већ зато што је његово уклањање стварни циљ: као симбол и гарант постојеће институционалне структуре, као симбол јаке Србије, коју опозиција али и многи ван Србије желе да ослабе.

Зато је одговор на покушаје спољне манипулације управо оно што Србија и чини, то је јачање институција, транспарентан рад власти, стална комуникација са грађанима, посебно младима, као и стварање простора за слободно, али одговорно изражавање мишљења. Нико не сме бити спречен да говори, али нико не сме ни да ћути када се протест претвори у технологију за дестабилизацију државе.

Искрено учешће у политичком животу не почиње на радионицама и семинарима финансираним из иностранства, већ у учионицама, универзитетима, скупштинским расправама и конструктивним дијалозима са институцијама. Зато, позив младима није да се повуку, већ да се активно укључе кроз конкретне предлоге. Да поштују државу, али и да је мењају тамо где је неефикасна, путем изграђених механизама, не путем конфекцијског модела увозног бунта. Јер слобода није право да рушиш, већ снага да ствараш. И то је истина, не у форми пароле, већ у одговорности коју сви носимо.

Пише: Зоран Ђорђевић