Зашто се пуца у јабуку и због чега је септембар НАЈБОЉИ за венчање: Све о српским свадбеним обичајима

Стигао је септембар и малтене сваког викенда идете некоме на венчање, а у зависности од краја Србије из ког су младенци, можете видети бројне обичаје. Иако су се свадбе прилично модернизовале, ипак је много шта из наше традиције опстало до данас, а сваки тај обичај има и своје значење.

- Свадбе су, док су се одржавале под шатрама, биле праве манифестације и само весеље је трајало два дана. Субота је била предвиђена за обављање свих обичаја, почев од извођења младе, и девојачке свадбе у њеном домаћинству. Одатле се ишло у општину код матичара и грађанско венчање се могло заказати у било које доба дана. Црквено венчање је масовније заживело после увођења вишестраначја. Млада је по изласку из девојачке куће свраћала на први извор да се умије и разбијала чашу. По доласку мужевљевој кући бацала је сито. У недељу се веселило у младожењиној кући. Гости са младине стране долазили су на мушку свадбу у вечерњим сатима. Они млађи звали су се првечари, они старији подљари - испричао је Драган Остојић, трубач из села Злакуса код Ужица.

Два, па чак и три у неким деловима Србије, данас су ипак реткост. Музика је другачија, весеље краће траје, шатра је замењена ресторанском салом, младенци отворено траже кеш на поклон, све може да се наручи наспрам некадашње мобе приликом организовања славља... Чини се да је некада све било боље када се више полагало на народне обичаје.

Међутим, да су традиционални српски обичаји и даље цењени, доказао је недавни случај из Мионице.

Наиме, Жана Кургангалијева из Казахстана преко Скајпа је упознала Радоја Мандића из Ваљева и дошла у Србију да се за њега уда и то баш онако како локални обичаји налажу. Тако су се младенци возили у кочијама, младу је купио девер, младожења касније пренео преко прага, играло се коло, бацао бидермајер...

А шта тачно значе обичаји који се практикују током свадбеног обреда, објасниле су својевремено етнолошкиња др Весна Марјановић и саветница у Етнографском музеју Весна Душковић. Пре свега, истакле су да су српске свадбе скуп религијских, митолошких и магијских радњи, протканих фолклорним садржајима.

Пре свега, народно веровање обележило је септембар као најповољнији месец за венчања.

"Удај се септембра у цркви и живот ће ти бити богат и добар", народно је веровање због којег је овај месец још од давнина познат као најповољнији за венчања.

Бацање букета цвећа код нас се раширило након Првог светског рата у градским срединама, а замах је добило у другој половини 20. века. Према речима Весне Марјановић, бацање бидермајера чин је показивања жеље да се ланац ступања у брак настави и пренесе на другу младу девојку стасалу за удају.

- Назив за букет вероватно потиче од немачке речи "бидермајер", што представља одредницу уметничког стила насталог у другој половини 18. века и везаног за породични живот кроз репрезентовање интимног намештаја - мебл-штофови за пресвлачење намештаја били су украшени цветним дезенима.

Како додаје Весна Душковић, саветник у Етнографском музеју, пракса бацања невестиног букета преузета је из западне културне традиције.

"Јабука" је реч која је у многим нашим крајевима представљала чин веридбе.

- Разлог томе је што се на веридбу долазило са јабуком, у коју су били уметнути новац и прстен, а момкови родитељи и родбина називани су јабучарима. Уколико би девојка поклоне прихватила, сматрало би се да је обавељена веридба - каже др Марјановић.

Иако је данас шаљивог карактера, продавање младе означава чин када девер "купује" младу од њеног брата као представника њене породице. Тако се у прошлости, каже др Марјановић, давала симболична надокнада за изгубљену радну снагу у њеној породици, док је младожењина породица добијала члана више, радно способног.

- Верује се да ће онај ко након пристанка на склапање брачне заједнице први нагази свог партнера водити главну реч у кући. Ова радња је новијег датума и део је обичаја градског становништва - каже Весна Душковић.

Др Весна Марјановић додаје да је овај обичај знак да се жели зауставити мушки его у новом домаћинству и да жена има одређену моћ над својим мужем, како би јој био веран и посвећен.

Младожења испред младине куће пуца пушком у јабуку окачену на дугачку мотку. Како каже Весна Душковић, ово је део свадбених обичаја динарског становништва и преживео је из времена када је улога мушкараца била изразито ратничко-ловачка. Како додаје др Марјановић, овај чин у прошлости је био знак да се млада одваја од своје породице и да тог тренутка те две породице ступају у фамилијарно, бескрвно сродство.

Не прође викенд а да се не чују трубе окићених аутомобила у колони.

- Значење сваке буке је да одагна зле силе од оних за које се веровало да им прете. Тако су и младенци били на удару јер су мењали статус у друштву. Касније је то постала ознака весеља и знак да су се две фамилије ородиле - објашњава др Марјановић.

У многим крајевима Србије, али и шире на јужнословенском простору, у сватове се зове буклијом. Како наводи др Марјановић, то је врста невербалне комуникације. Ако позвани отпије гутљај, одмах налије своју ракију и везује дар позивару.

При доласку у младожењину кућу свекрва невести даје сито са житом. Невеста жито баца са све стране испред кућног прага, а сито баца на кров. Са неизвесношћу све очи буду упрте у сито јер се веровало да ако остане на крову, брак ће бити плодан и успешан, а ако сито спадне, брак ће се брзо раставити. Како истиче др Марјановић, сито је у нашој традиционалној култури познато по томе што просејава добро, а зло растерује.

Некада је био обичај да када сватови пристигну у младожењин дом, свекар дода невести мушко дете које она три пута окрене, подигне и пољуби, а потом дарује. Веровало се да се тако обезбеђује плодност младе и наставак лозе по мушкој линији.

- Како су некад младу доводили у кочијама или на коњу, ово је она чинила док не сиђе с коња, па отуда израз накоњче. У југоисточној Србији се такво дете назива ускутњаче, јер се доводи до младиног скута, или шљапавче, пошто га прво шљапне по образу - каже др Марјановић.

Девојачки сватови пошто нису ишли на венчање, већ су се састали у дому, нису украшавани рузмарином све до половине 20. века, а потом је почело кићење свих сватова. Данас се сватови ките на више начина и није нужно да буде рузмарином, али оно што је остао обичај јесте да се ономе ко кити за то даје новац.

Мираз, то јест девојачка спрема, у традиционалном друштву била је имовина коју је девојка припремала од тренутка од када уђе у пубертет. Како каже Весна Душковић, у сеоским срединама мираз су чинили пешкири, ћилими, посуђе, одећа и накит, као и рукотворине за супружника. Уколико би дошло до развода, невеста би свој мираз враћала са собом у родитељску кућу.

- У градовима, све до 1940. године, невесте су носиле у мираз и комплетну опрему за стан или кућу, као и непокретности и одређену суму новца. Од шездесетих година прошлог века, на селу су део мираза чинили намештај, шиваћа машина и одећа.

У околини Чачка, у Шумадији и деловима Војводине био је обичај да се пред сватове изведе лажна млада, то јест мушкарац прерушен у младу. Данас се то чини из забаве, али ипак је раније овај чин имао дубље значење.

- Лажна млада треба да прими први удар злих очију и других непожељних дејстава како би се права млада сачувала од тога. Заправо, све се сводило на магијску заштиту младе која чином напуштања свога дома остаје "незаштићена" и налази се у међупростору. Радње које чини лажна млада и смех који изазива заправо су врста посебног магијског смеха који према веровању тера зле утицаје и чува праву невесту - каже др Марјановић.