Заташкавања техничког квара аутомобила: Да ли је кривично дело? Правник објашњава све недоумице

И даље причамо о томе да је због могућности отказивања кочионог система на више модела реномираног светског произвођача из премијум сегмента на ванредни сервис повучено много возила широм света (медији говоре о веома великом броју). 

Са проблемом смо се могли упознати путем објава у иностраним медијима, али не и од стране овлашћеног увозника код нас. Дакле, оно што нас интересује је, какве су обавезе увозника возила у вези обавештавања о постојању техничког проблема на аутомобилу који може утицати на безбедност, а који произвођач стави јавности на увид у иностранству, али не и код нас?

Знамо да је увозник имао сазнања о свему, али шта је предузео поводом тога? О каквим врстама одговорности можемо причати овде, и о чијој све одговорности? Али, пре свега, најважније је питање безбедности и времена реаговања, у циљу опште безбедности свих.

Проблем о коме причам иде у неколико праваца. А пошто је реч о проблему са кочионим системом, овде је могло доћи чак до повлачења возила са тржишта и искључења из саобраћаја све до отклањања проблемана на свим произведеним примерцима.

Потенцијалним невољама купаца возила са проблематичним системом и њиховим правима позабавио сам се у "У каквом су проблему и која права имају купци небезбедних возила?".

1. Дела у вези безбедности производа

За поступање супротно наведеним правилима, предвиђене су казне. Најпре за привредне преступе. Тако, по члану 22. Закона о општој безбедности производа („Сл. гласник РС“, бр. 41/2009 и 77/2019), произвођач односно увозник – правно лице може бити кажњен новчаном казном од 500.000,00 до 3.000.000,00 дин., ако стави на тржиште, не предузме прописане активности или не опозове опасан производ. Дистрибутер може бити кажњен 300.000,00 до 3.000.000,00 дин. (члан 23.) ако испоручи или учини доступним небезбедан производ. На казне за правно лице додаје се 50.000,00 до 200.000,00 дин. казне за одговорно лице у правном лицу (директор).

Ако је у описаним случајевима реч о предузетнику, казна је 50.000 до 500.000 дин. према члану 25а истог закона.

Даље, према члану 24. истог закона, казном за прекршај у износу од од 100.000,00 до 1.000.000,00 дин. кажњава се правно лице – произвођач односно увозник ако не пружи потрошачима и другим корисницима потребне информације, односно упозорења која ће им омогућити да процене ризике које производ представља и предузму одговарајуће мере предострожности у односу на такве ризике, не предузме прописане активности и мере, не достави надлежном органу обавештење, на шта се додаје 20.000,00 до 50.000,00 дин. казне за директора. Ако је посреди предузетник, казна је од 100.000,00 до 500.000,00 дин. односно 10.000 до 50.000 дин. ако је реч о физичком лицу.

Диструбутер може бити кажњен (члан 25. истог закона), од 100.000 до 1.000.000 дин. ако не прати и не прослеђује информације о ризицима које производ може да представља, не сарађује у спровођењу мера и активности које се предузимају са циљем спречавања, отклањања или смањења ризика на прихватљив ниво, не достави надлежном органу обавештење, на шта се додаје 20.000,00 до 50.000,00 дин. казне за директора. Ако је посреди предузетник, казна је 100.000 до 500.000 дин., а за физико лице је 10.000,00 до 50.000,00 дин.

2. Дела у вези прикривања информација од купаца

Већ сам објаснио у претходна два повезана коментара, продавца обавезује све оно што је рекао купцу или није, а морао је. Као и да Закон о заштити потрошача (“Сл. гласник РС”, бр. 88/2021), чланом 17. забрањује непоштену пословну праксу, под чим се нарочито сматра обмањујућа пословна пракса.

Чланом 187. Закона о заштити потрошача (став 1, тач. 2., 3., 4.,) предвиђена је новчана казна за прекршај, у износу од 300.000,00 до 2.000.000,00 дин. за правно лице, и за одговорно лице у правном лицу (директора) од 50.000,00 до 150.000,00 дин. (став 2.), ако обавља непоштену пословну праксу – обмањује потрошача. А што је све јасно из оног објашњеног у повезаним текстовима (постоји обмана – довођење у заблуду о својствима производа).

Наведени закон у члану 189. предвиђа и да се уз прекршајну новчану казну из члана 189. став 1. тач. 2-6) правном лицу може изрећи и заштитна мера забране да врши одређене делатности у трајању од шест месеци до годину дана, као и заштитна мера јавног објављивања пресуде, а одговорном лицу мера забране да врши одређене послове у трајању од три месеца до једне године.

Иако ресорно министарство тврди другачије у свом мишљењу, овде постоји проблем и са оглашавањем. Јер, продавац рекламира безбедан производ, иако зна да то није у потпуности тачно, и даје понуду купцу.

Закон о оглашавању ("Сл. гласник РС", бр. 6/2016 и 52/2019-др.закон) у члану 11. каже да је обмањујуће оглашавање забрањено, што би било свако оглашавање које на било који начин, укључујући начин приказивања, обмањује или је вероватно да ће обманути примаоце огласне поруке, које због такве обмањујуће природе може да утиче на њихово економско понашање или које због тога шкоди или је вероватно да ће нашкодити конкуренту оглашивача. Приликом утврђивања да ли је одређено оглашавање обмањујуће узимају се у обзир све његове карактеристике.

Дакле, да резимирамо, у свим прописима које анализирам, фокус је на недвосмисленом, несумњивом, читком и лако уочљивом истицању неких информација на начин који по објективним мерилима не може довести неког просечног купца у заблуду. Ако потенцијални купци нису упознати, постоји неколико спорних ствари.

А по члану (78. став 1. тач. 2) Закона о оглашавању новчаном казном од од 300.000,00 до 2.000.000,00 динара, казниће се за прекршај правно лице, и одговорно лице у њему казном од 50.000,00 до 150.000,00 дин. (став 2.), те предузетник од 50.000,00 до 500.000,00 дин. (став 3.), ако врши обмањујуће оглашавање.

3. Да ли постоји већи проблем?

Дакле, у случају непружања релевантних информација ономе ко мора бити обавештен, могу бити учињени прекршаји по више прописа. И постоји основ да се сваки од тих прекршаја процесуира као посебан и наплати посебна казна. Јер, тако су прописани, различитим законима. Не, ово не потпада под забрану поновног суђења у истој ствари (“не бис ин идем”), јер не говоримо о неком прекршају о коме је правноснажно одлучено у складу са законом, нити је учинилац прекршаја у кривичном или поступку по привредном преступу правноснажно оглашен кривим за дело које обухвата и обележја прекршаја. Ово су различити прекршаји прописани различитим законима, са различитим бићима дела, остварени повезаним радњама (једном радњом се чине прекршаји по више закона). И директно је остварено биће више прекршаја,јер овде се за остварење бића прекршаја, не тражи кумулација, свака од радњи је дело за себе. Техничка је ствар (одлука суда) да ли ће се све то бити подведено под једну радњу и казну. А биће било ког од наведених дела је остварено, чак и специфична забрањена последица, јер су неки конкретни купци доведени у заблуду и купили возила.

Међутим, овде причамо о довођењу у заблуду – стварању погрешне представе о нечему. А то је мало озбиљнија ствар, поготово кад се то чини свесно. Јер онај ко свесно нешто погрешно представља или прећуткује нешто битно, чини превару. По члану 65. ЗОО, ако једна страна изазове заблуду код друге стране или је одржава у заблуди у намери да је тиме наведе на закључење уговора, друга страна може захтевати поништај уговора и онда кад заблуда није битна. Страна која је закључила уговор под преваром има право да захтева накнаду претрпљене штете.

Али, превара није само ствар облигационог права. Кривични законик („Сл. гласник РС“, бр. 85/2005, 88/2005-испр., 107/2005-испр., 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013, 108/2014, 94/2016, 35/2019 и 94/2024) – у даљем тексту: КЗ, у члану 208. прописује кривично дело „Превара“, које чини онај ко у намери да себи или другом прибави противправну имовинску корист доведе кога лажним приказивањем или прикривањем чињеница у заблуду или га одржава у заблуди и тиме га наведе да овај на штету своје или туђе имовине нешто учини или не учини. За то је предвиђена казна новчана и затвора која може ићи чак до десет година, у зависности од прибављене имовинске користи. А овде причамо о веома скупим производима.

С друге стране, ако се нешто деси због проблема са кочницама на возилу, можемо причати о делима изазивања опште опасности.

Дакле, креативан јавни тужилац би могао да исконструише разна кривична дела, за која би одговарала физичка лица која су укључена у ланац продаје (и продавци, и руководиоци, сви који нешто знају).

Међутим, у случају да се исконструише кривично дело, отвара се још један већи проблем за увозника и дистрибутере, у вези Закона о одговорности правних лица за кривична дела („Сл. гласник РС”, бр. 97/2008). Јер према члану 2. тог закона правно лице може одговарати за кривична дела из посебног дела КЗ и других закона, ако су испуњени услови за одговорност правног лица предвиђени законом. То значи да у питању може бити било које дело прописано законом уз услов да постоји основ одговорности правног лица, а исти постоји ако одговорно лице у намери да за правно лице оствари корист у оквиру својих послова, односно овлашћења учини кривично дело, или ако је због непостојања надзора или контроле од стране одговорног лица омогућено извршење кривичног дела у корист правног лица од стране физичког лица које делује под надзором и контролом одговорног лица. Сви запослени по дефиницији раде у корист правног лица, јер привредна делатност се обавља ради економске користи, а не због алтруизма. А овде сви све знају, тако да…

Казне за правно лице могу ићи до двадесет милиона динара, јер зависе од казне прописане за физичко лице. Уз новчану казну се може изрећи и мера безбедности, која би рецимо могла бити забрана обављања делатности (у неком периоду или трајно) и јавно објављивање пресуде. Ни ту није крај, јер наведени закон предвиђа и нешто што се зове правне последице осуде, које се односе на престанак или губитак одређених права. А те последице могу бити: престанак (трајно) или забрана (привремено) вршења одређене делатности или послова, губитак (ако постоје) и забрана стицања одређених дозвола, одобрења, концесија, субвенција или других облика подстицаја који се дају одлуком државног органа или органа јединице локалне самоуправе, забрана учешћа у поступку јавних набавки, те забрана учешћа у поступку приватизације привредних субјеката.Може се изрећи чак и казна престанка правног лица, која се изриче ако је делатност правног лица у целини или у знатној мери била у функцији вршења кривичних дела (што је ствар гледишта суда, а гледајући праксу наших судова, свашта је могуће).

Наравно, накнада материјалне штете причињене кривичним делом се подразумева.

Али, нису овде одговорни само увозник и дистрибутери возила. Овде је јавност морала бити упозорена, јер постоји реална опасност по све грађане и њихову имовину, не само за купце возила. А то је обавеза надлежних органа. Причам о обавези државе да штити општу безбедност људи и имовине.

Разлог зашто надлежни органи не реагују, одређује о чему је реч, и каквом делу.

Конкетно, тржишни инспектори и сви други који поступају у име министарстава и других држвних институција и носилаца јавних овлашћења су службена лица у смислу члана 112. КЗ. Тако да и они у случају да неизвршавају своје прописане обавезе могу извршити кривична дела. Нећу овде посебно образлагати како и која дела су посреди, тиме сам се бавио у „Шта у ствари чине поступајући службеници који неправилно спроводе процедуре?“.

Свакако, поред казнене, свакако постоји она друга, материјална одговорност за штету, и државе и поступајућих лица, што сам такође објашњавао у поменутом тексту.

4. Уместо закључка

Како год, поента овог и свих коментара које пишем је апел за поставку ствари онако како би то требало бити, дакле, да свако извршава своје обавезе, а не критика ради критике, доказивања ко је у праву, “паметовања” и сл.

Аутор: Дипл. прав. Ненад Јевтић

Извор: Правни Портал

Извод из прописа преузет је из програма „Пропис Софт“, Редакција Профи Систем Цом-а