"Желим да будем са својим дететом...не желим да живим" Потресне речи родитеља убијене деце из "Рибникара" одзвањају и данас

Три године је прошло од масовног убиства у Основној школи "Владислав Рибникар" које је починио тада 13-годишњи ученик те школе, уневши у сколу два очева пиштоља и четири Молотовљева коктела.

Јавност је имала прилике да чује сведочења породица убијених, али и рањених у школи, на која нико није остао равнодушан. Током ових потресних сведочења неретко је већи део присутних у судници био у сузама.

Први парнични поступак који је почео био је по тужби 27 оштећених - породица осморо убијене деце и чувара школе Драгана Влаховића. Прво суђење отворено за јавност је трајало шест сати, а исказе су дали родитељи троје деце.

"Сео сам на зидић и плакао"

О том дану који је њихове животе променио из корена, први је говорио Иван Божовић, који је тог 3. маја своју ћерку одвезао у школу, а са њом се чуо и непосредно пре убиства.

- Тај дан је имала сликање. Каснила је. Пољубили смо се и отишла је. Звала ме је око 8.33 и тражила храну из "Мека". Рекла је да је традиција да дежурни ученици наруче "Мек". Рекао сам да ћу јој донети новац у повратку. После тога ме је звала супруга и рекла да се десила пуцњава у школи. Свашта ми је прошло кроз главу, али нисам мислио да је пуцњава баш у школи. Ипак, била је дежурна, седела је близу улаза - испричао је отац.

Како је рекао, време је пролазило у страху. Одељење њихове ћерке изашло је из школе, а она се није јављала на телефон, као ни њена разредна. Нико није знао одговоре на њихова питања.

Ишли су од болнице до болнице. Отишли су у сваку болницу за коју је речено да су у њој збринута повређена деца. У том моменту још нису знали да има убијених. До њих је, као и до других родитеља, дошла вест да је одређен број деце закључан у фискултурној сали. Иван се надао да је његова ћерка тамо.

- Гајили смо наду да ће све да буде у реду, а онда је до нас дошла информација да је Драган убијен.Она је седела у ходнику близу њега. Потом смо сазнали да је убијено осморо деце. Новинарка ми је показала поруку да родитељи који не знају где су им деца треба да се јаве у полицијску станицу. Дао сам брату кључ од аута, а ја сам трчао - додао је.

Испред полицијске станице је, како је рекао, видео је мајку друге девојчице "и било му је јасно шта се догађа". У канцеларији је била директорка, која му је рекла да је идентификовала његову ћерку. После тога више ништа није слушао.

- Звао сам Нину и рекао да наше ћерке више нема. Она као да није разумела, рекла је да ће брзо да дође. Сео сам на зидић и плакао. Нина је дошла, загрлили смо се. Пришла је мајка једног детета, њих две су се загрлиле, иако се нису познавале. Свет нам се срушио - испричао је Иван.

Да су га пре 3. маја питали како замишља живот, рекао би да има све. Све то дошло је са њиховом черком. Тада су, рекао је, постали права породица. Њихова ћерка била је њихово светло.

- Говорили смо сину да не зна колико је срећан што има сестру, а она је њега обожавала. Била је духовита. Син је маштао да има куће и аутомобиле. Када смо њу питали шта ће она, рекла је да ће да живи с братом. Кућа је празна без ње. Раније смо стално ишли у њену собу, лежали смо на њеном кревету. Сада мање. Штитимо се на тај начин. Када се отворе та врата, сузе саме крену. Најлепши део наших живота је готов - испричао је отац девојчице.

Говоећи о подорици масовног убице, рекао је да му је сметала прича о угледној породици, отац лекар, мајка доктор наука.

- Држали су оружје и муницију у кући. У њиховим исказима се види да не сматрају да су одговорни, а камоли криви. У шта су мислили да ће да им израсте дете ако му у руке дају машину за убијање? Рекао је да му је дете упропастило живот. То је твоје дете, пустио си га низ воду. Ако си одговоран родитељ, морао си да видиш да постоји проблем са дететом. Не знаш да ти дете не спава целу ноћ пред 3. мај, да има пиштољ у торби, да прави Молотовљеве коктеле, а тражиш кривца у стрељани - додао је отац једне од жртава.

Истакао је да му је његова ћерка прва мисао кад се пробуди и последња када легне и да је то "тег који притиска".

- Када треба да идентификујете дете, то је страшно. Ишли смо да је видимо на њен рођендам, 6. маја. Однели смо ствари. Увек смо је ми облачили, а сада је облачи неко тамо. Нина је рекла да је своју ћерку први и последњи пут пољубила 6. маја - рекао је Иван.

Размишља, рекао је, о томе како би расла његова ћерка, како би изгледала, о томе да његова супруга Нина више нема ћерку коју је толико желела, да његов син више нема сестру, а "толико су му причали колико је важно што има сестру".

"Део мене је отишао с њом"

Иванова супруга Нинела Радичевић описала је како је 3. мај изгледао из њеног угла. Рекла је да су до тог дана били срећна породица, да су супруг и она имали добре послове и да им је било битно да се баве својом децом и изведу их на прави пут.

- Кад је отишла у школу чуле су се сирене. Одмах сам помислила да јој се нешто десило, али онда сам схватила колико је сати и да је она већ у школи. Отишла сам до продавнице, кад ме је звала другарица и рекла да је у "Рибникару" била пуцњава и да ће да чека моју ћерку испред школе. Излетела сам из радње и звала Ивана. Рекао ми је да је дежурна - испричала је мајка у судници.

Док је стигла до школе, сва деца из одељења њене ћерке су веч изашла. Из ове перспективе јој је јасно да су сви већ тада знали да јој је ћерка убијена.

- Ја се тада везујем за информације које мени одговарају. Знала сам да је седела близу Драгана који је убијен, али сам то одбацила као чаршијске приче. Ана је увек веровала кад јој кажем да ће све да буде у реду. То сам говорила себи док сам ишла ка болницама, а кроз себе и њој - додала је.

Тада ју је, како је испричала, звао супруг и рекао да њихове ћерке више нема.

- Цео живот се спремате за ту врсту вести, али за родитеље, не за дете. Стајали смо на улици, а ја сам само желела да улетим унутра да је нађем. Нисам желела да раде обдукцију, узрок смрти је јасан. Нисам хтела да је више дирају. Ипак, рекли су ми да морају. Мени је та школа сада као свето место, ту су наша деца отишла - рекла је Нинела.

Како је рекла, није знала да ли има снаге да види своју ћерку на њен рођендан. Другарица јој је рекла да ће да се каје ако не оде. Њена ћерка је изгледала мирно и то ју је смирило. Посебно јој је страшан био 8. мај, дан када је кренула на сахрану своје ћерке.

- Од 3. маја пијем лекове за срце, шећер, коса ми је опала. Од 3. маја се осећам као да је део мене отишао с њом. Ја немам суицидалне мисли, али само хоћу да будем с њом. Волим сина, али туга превазилази љубав. Време није савезник, не лечи, не бојим се смрти. Желим да будем ту за своје дете, али не желим дуго да живим - додала је.

"Видела сам фотографије"

Мајка Андрије Чикића Сузана Станковић Чикић испричала је да је њен син био јединац и да је донео светлост у њихов дом.

- Био је свестран, стимулисао нас је да будемо бољи родитељи, да се развијамо. Кад је имао пет година, питао ме је да га водим напоље. Била сам уморна, али сам видела да није у питању дечји хир и извела сам га. Питао је да му купим сладолед. Дала сам му новац. Кад смо кренули кући, ушао је у цвећару и тражио црвени цвет за маму. Рекао је да је то поклон јер сам га водила у парк - почела је причу о свом сину.

Имао је многа интересовања. Од шесте године је свирао клавир, бавио се фотографијом. Многе вечери проводили су уз клавир. Волео је да путује, радовао се језичком кампу у који је требало да иде у јуну те године.

- Другог маја је рекао да га пробудим раније, да први час има историју, да не сме да закасни. Оставили смо га испред школе. Окренуо се и послао нам пољубац. Ушла сам у ординацију, а после 10 минута ме је звао супруг. Рекао је да је била пуцњава у "Рибникару" и да је кренуо ка школи. Мислила сам да је то испред школе, остала сам на послу. Видела сам вести и страх ме је преплавио. Ухватила ме је паника и излетела сам напоље - додала је.

Као и други родитељи, обилазила је болнице, веровала да је њен син у сали за физичко. Сазнала је да је убијен чувар школе, али јој је речено да нема убијене деце. Док је са супругом ишла ка Тиршовој, звала ју је мајка Софије Негић и рекла да њене ћерке више нема. У том тренутку на радију су чули да је убијено осморо деце. Рекла је таксисти да вози у полицијску станицу.

- Требало је да идентификујем своје дете. Тај дан је падала киша. Ишла сам са таквим страхом од онога што бих тамо могла да видим. Показали су нам наше дете у кеси за тело. Отишли смо на гробно место, а ја сам рекла: "Не могу овде да га сахраним, ово изгледа као гробље". Потом смо отишли на Лешће. Изгледало је као парк. Ако треба да одаберем вечни дом за своје дете, нека изгледа као парк. Пеглала сам детету концертно одело, спремала ципеле као да иде на екскурзију и ставила новац у џеп да има за чамџију - испричала је у сузама.

Како је рекла, на дан сахране је њеном сину коса била мокра. Непосредно пре тога су га окупали. Замолила је за фен, да сину последњи пут намести косу. Љубила га је у чело, косу, лице, руке. Говорила: "Љуби мајка руке пијанистичке". Како је рекла, и сада чује звук који је направио грумен земље који је бацила у гроб свог сина.

- Ишла сам на гробље, лутала на места на која је волео да иде мој син, само да не одем кући. Нисам смела да будем сама. Адвокати су саветовали да не гледамо фото документацију са обдукције, али ја сам морала да видим. Фотографије мог Андрије биле су последње. Видела сам фотографије све деце. У његовој јакни се у пределу срца видела рупа од метка. Имао је ране на руци и нози - додала је.

"Живели смо за њега"

Сузанин супруг Милош Чикић, Андријин отац, рекао је да је његова породица све слободно време које је имала проводила заједно. Значило му је што је син неке ствари причао само њему.

- Сећам се да ме је један дан звао и рекао да не планирам ништа. Исто је рекао и мајци. Одвезао сам га на прву адресу коју је рекао. Рекао ми је да останем у колима и изашао с мајком. Вратили су се са кесом из продавнице технике. Онда смо отишли на другу адресу. Тад је рекао мами да остане у ауту, а ми смо отишли у продавницу накита да јој купимо поклон. Све је то купио од свог новца. Рекао је да хоће да нам поклони за све што чинимо за њега. Ми смо живели за њега - испричао је.

Када му је колега 3. маја рекао да је у Основној школи "Владислав Рибникар" дошло до пуцњаве, добио је напад панике. Син му се није јављао, али мислио је да су изашли из школе и оставили ствари у учионицама.

- Видео сам да је улица пуна полиције и народа. Почео сам да се тресем од страха и хладноће. Нико ништа није знао. Звали смо родитеље друге деце из одељења и схватили да су њихова деца већ стигла кући. Стално су се смењивали страх и нада. Када смо схватили да није у Ургентном центру, нисам знао да ли да одахнем јер није рањен или да паничим јер не знам где је - испричао је.

Када је уследио позив Софијине мајке, Милоша разум није хтео да слуша. Инсистирао је да иду у Тиршову, а не у полицију.

- Једва сам ходао, цео сам се тресао. Распао сам се, околина је престала да постоји. Када је дошао моменат идентификације, плашио сам се да га видим, али сам знао да морам. Рекли су да је убијен, али ја то нисам видео - додао је.

У време када је Андрија сахрањен, његови родитељи и даље нису знали како је убијен. Зато су погледали већ споменуту фото документацију како би добили одговоре на бројна питања која су имали.

- Слике убијене деце која леже по поду су нешто најстрашније што сам видео у животу.Мислио сам да ћу да пукнем од бола. Схватили смо да је Андрија успео да избегне први метак. Он је завршио у столици. Други га је погодио у ногу, а трећи је прошао кроз руку и срце. Био је стравично прецизан. Гађао је у главу и срце. Они су за њега били покретне мете - рекао је отац.

Тишина у њиховом стану и даље пара уши. Нема клавира, Милош нема с ким да разговара о томе који је фото апарат бољи, нема коме и чему да се нада. Често не може да устане из кревета, а каже да нема ни због чега.

- Тешко ми је да идем на места која је Андрија волео. Не постоји ништа што ме покреће у животу. Болно је видети оправдавање злочина - рекао је.

Пред судом су исказ дали и родитељи убијеног чувара школе Драгана Влаховића.

- Изгубио сам сина јединца, не знам шта да кажем. Живели смо у истој кући, он је за мене био најбољи човек. Оболео сам од кад сам га изгубио - рекао је Драганов отац Живорад.

Његова мајка Коса говорила је са муком о свом сину и болу који супруг и она осећају након његовог убиства.

- Ја осећам велику бол, живели смо заједно, били смо срећна породица. Он је много волео децу, стално их је носио. Волео је и свој посао. Када се све десило, били су из његове фирме, донели су помоћ. Хвала им. Био је велик, јак, храбар човек. Нисам сигурна да сам га ја тако васпитала, мислим да га је Бог таквог послао. Надам се да ће ме Бог узети, да ме он штити горе, као што је овде. Трудили смо се да му све обезбедимо, средили смо му спрат у кући. Били смо породица. Сада је све другачије - испричала је.

"Рођена је јер је требала овом свету"

Мајка убијене Еме Кобиљски истакла да у њој куљају емоције које нема с ким да подели и да јој је важно да каже оно што јој је на души.

- Ема је била наша трећа срећа. Имала сам две неуспеле трудноће. Добили смо је уз озбиљне терапије. Превремено је рођена, није самостално дисала, имала је упалу плућа, гледали су да ли постоји излив крви на мозак. Бринули смо да ли ће да преживи, да ли ће моћи сама да једе, да се развија, стрепње су биле јаке. Она је велики борац и све је победила. Бог ју је сачувао. Рођена је јер је требала овом свету. Говорила сам јој је да је она мој дар од Бога и неостварени сан - испричала је мајка.

Како је рекла, молила се да има барем једну ћерку. Говорила је ћерки да је баш њу желела, а Ема је била срећна.

- Нисам знала да ли сам незахвална ако желим још једно дете. Нисам хтела да Ема буде сама. Прошла сам исту терапију, исти инкубатор. Бог је био милостив, отпочели смо срећу у четворо. До 3. маја смо живели живот испуњен љубављу и заједништвом. Ема је расла уз сестру, родитеље, родбину, пријатеље, кумове. Кад год би видела да се неко грли, трчала је да загрли тај загрљај. Као да је грлила љубав коју види испред себе - додала је.

Била је поносна што је њена ћерка научила да буде одговорна, 1. и 2. маја је посматрала своје ћерке и рекла супругу да јој се "плаче колико су добре". У та два дана видела је да су њене ћерке стасале.

- Захвална сам Богу за та два дана и стално им се враћам. Десило се све што је требало да се деси у њених 13 година. Није ускраћена за емоцију, топлу реч, загрљај. Не осећам да сам могла више од тога. Драган није имао тај 1. и 2. мај. Ја сам их имала, али није довољно, није ми лакше него њему. Дан пред повратак са распуста у школу Ема је први пут исфенирала косу, јер се спремала за сликање у школи. Била је пресрћена. Рекла ми је: "Ти ћеш мене сада стално овако да фенираш" - додала је.

Децу је у школу испратила речима да треба да буду људине, да се не деле и да помажу другима. Како је рекла, Ема је отишла као људина.

- Тог 3. маја сам устала у седам сати. Ема ме је дочекала спремна. Ставила је маскару, сјај за уста, коректор. Устала је у пола седам како би прва заузела купатило да би се спремила за сликање које је једва чекала. Спаковала је сјај и четку за косу коју је наставник географије касније тог дана пронашао поред њене клупе. Отишла је, али се вратила јер је заборавила картоне за техничко - испричала је.

Нина је кренула на посао у Панчево, када је у 8.48 сати добила позив да се у Основној школи "Владислав Рибникар" догодила пуцњава.

- Мама Емине најбоље другарице ме је звала да ме пита да ли се Ема јављала, рекла је да је била пуцњава у школи, да трчи тамо. Неконтролисано сам се тресла. На Панчевачком путу сам наишла на полицијску конторлу. Стала сам испред њих и почела да трубим да дођу до мене, нисам могла да изађем из аута. Замолила сам полицајца да преко мотороле пита да ли је била пуцњава у школи - додала је.

Полицајац јој је рекао да је рањен чувар школе, али да су сва деца добро. Нина није могла да држи руке на волану. Када се сабрала, окренула се и вратила за Београд. Успут зове родитеље и говори им да иду испред школе и чекају њене ћерке.

- Не знам како сам тако унезверена успела да изгурам вожњу. У једном моменту ми је комшија, ког не познајем, понудио да ме одвезе до школе, јер је чуо како на телефон причам да не знам где је Ема. Трчим до школе и прво што видим је велик број људи и Хитна помоћ. Нисам очекивала да то видим. На улазу у школу сам видела Емине другарице у колима Хитне помоћи.Тресле су се, кошуље су им биле крававе. Рекле су да је дечак пуцао и да су побегле - испричала је.

Као да није разумела шта су јој другарице њене ћерке рекле. И даље је чекала черку испред улаза у школу. Цела се тресла. Када је њена млађа черка отишла, могла је, како је рекла, "да се препусти страху и агонији неизвесности" јер у близини није било никог због кога је морала да буде јака.

- Стижу информације да је њен друг из одељења погођен у ногу, да је рањена наставница историје. Знала сам да је први час имала историју јер је учила и рекла да јој фале два плуса за велику петицу. Када је све прошло, питала сам да ли је одговарала, речено ми је да је све знала. Она је стигла да испуни све што је себи зацртала за тај дан. Није је било ни у Тиршовој, ни у Ургентном центру. Многи су хтели да ме возе до болница, али ја сам морала да будем испред школе, да је загрлим кад изађе јер се сигурно много уплашила. Пријатељица из МУП ми је рекла да изводе децу из фискултурне сале. Помислила сам да је Ема завршила тамо док је бежала, али она није изашла - додала је.

Није јој, како је рекла, пало на памет да се њеној ћерки нешто десило јер је Ема била храбра и јака и победила је све што је живот ставио пред њу. Питала је пријатељицу да провери са колегама да ли у школи има још деце. Јавила јој је да су рекли да има. Није им поверовала, али је пренела информацију. Нина је то могла да чује у њеном гласу, али је одбацила могућност да се њеној ћерки нешто десило. Била је убеђена да медији износе неистине када је изашла вест да је убијен чувар школе и осморо деце.

- Испред полициске станице је био кордон полицајаца. Рекли су ми да морам да чекам да ме прозову. Што би ме прозивали? Шта треба да се деси да би ме прозивали? Нисам знала зашто сам ту и зашто не могу да уђем. Изашао је један отац ког нисам познавала. Био је то Иван Божовић. Видела сам да плаче и питала сам га зашто плаче. Погледао ме је у чуду, погледом који говори: "Како ниси схватила до сада?" Рекао је да му је ћерка убијена - рекла је Нина.

Тек тада је Нинин ум почео да освешћује оно што јој је тело све време говорило. Није стигла ни да процесуира оно што јој је речено, када су је прозвали.

- Престала сам да разазнајем звукове, нисам видела јасно. Попела сам се на други спрат. Сликовито сам осећала шта значи она изрека да идеш као јагње на клање. Чекала сам да инспектор почне. Када је изговорио "жао ми је", пустила сам крик који сам гушила сатима. После "жао ми је" више ништа нисам чула. Неко ме је извео из полицијске станице, где сам се загрлила са другим родитељима, али се од шока не сећам ко је био ту. Звала сам породицу да кажем да је Ема погинула. Само се сећам да сам људима редом слала поруке: "Ема је погинула". Послала сам на десетине порука, у свакој су писале исте три речи. Ема. Је. Погинула - додала је.

Нина је, након сазнања да јој је ћерка убијена, пала на колена испред полицијске станице.У исто време, чувши вести, њена мајка је пала испред школе,а отац испред апартмана у Румунији у ком је боравио.

- Нисам могла да схватим коначност тог стања. Ово је једна тачка из које нема даље. Ја сам то тада разумела и осећала, али нисам могла да прихватим. Када смо отишли на идентификацију, дошла је докторка која је мајка Драгановог бившег играча. То је познато лице које вама иде у загрљај. Другачије је када се у таквом тренутку појави познато лице. Била је мирна. Утешило нас је што на њеном лицу није било грча. Када смо отишли на гробно место мојих родитеља, размишљали смо о томе да ли ћемо сви да станемо ту. Било нам је битно да одржимо заједништво. У том дану смо нашли мир јер смо схватили да ћемо једног дана сви да будемо заједно. Наше породичне жеље су се промениле. Гробница, ковчег... То је постало најважније - рекла је Нина.

На дан сахране је имала једну поруку за своју породицу и замолила их је да јој ту исту поруку током дана понове колико год пута да је потребно уколико посустане. Порука је гласила да им се најгоре већ десило, да сахрана није страшнија од онога што се већ догодило. То јој је помогло да се бори против страха и то је био рационални план породице како би преживели 6. мај.

"Била је мој живот"

- Имали смо бајку од живота. Ништа нам није фалило. Уживали смо у свакој секунди. Ми смо били свесни тога и трудили смо се да срећу стално одржавамо. Ема је била и моја трећа срећа. Добили смо је из трећег пута. Када се Ема родила, почела је једна од највећих љубави у мом животу. Од кад је била беба, били смо веома повезани. Разумео сам је од првог дана. Увек смо били пар у друштвеним играма, она је инсистирала на томе - испричао је у суду Емин отац Драган Кобиљски.

Трећег маја је био у иностранству, радио је у Румунији. Супруга га је пробудила позивом, плакала је. Рекла је да је у школи била пуцњава и да је рањен Драган Влаховић, чувар школе. Осећао је нелагоду каква му се никада до тада није јавила.

- Пратио сам ситуацију на мрежама. Видео сам вест да је убијен Драган и осморо деце. Нина ми се није јављала да каже да је нашла Ему. Појавила се Нинина слика на порталу. Звао сам кума, питао да ли је то она на слици. Слагао је да није. Питао сам га шта лупају медији, рекао ми је да у питању информација из полиције. У међувремену сам сазнао да је пуцао у учионици у којој је било одељење моје ћерке. Почео је да ме гуши стан, изашао сам да шетам, понео сам мобилни. Био сам сам када је Нина јавила да нам је ћерка убијена. Пао сам. Питао сам зашто. Остао сам да лежим - додао је.

Тада је смогао снаге да позове једног од играча из одбојкашког тима који је из Србије и рекао је да му је ћерка убијена. Жена га је замолила да не вози у таквом стању, те га је до Србије довезао играч.

- Кад сам у иностранству, често јој пишем поруке на Viberu. Често видим да горе пише да је последњи пут на мрежи била пре дуго времена и та ситница ме страшно заболи. Немам мир. Чим се заврши утакмица на којој смо постигли добар успех, изађем напоље да попричам са Емом, да јој се захвалим на заштити. Ема је особа која је мене волела највише на свету - рекао је Кобиљски.

Како је рекао, узнемирава га и забрињава могућност да ће породица Кецмановић у неком моменту да буде на слободи. Јако се плашим да ће и даље да живе по истим правилима и у исотм амбијенту - са пиштољима, муницијом и Молотовљевим коктелима у кући.

- Човек који је створио злочинца говори да му не дирају породицу, а он је наше породице уништио. Узнемирава ме да такав човек каже "нисам крив". Човек који је неспособан за војску, али има арсенал оружја у кући, лекар је, а има болесника у кући. Емин избор је био да стане испред њега. Мене је Ема превазишла у храбрости. Ја то не бих смео - закључио је.

"Чекала сам да се врати"

Драгана Анђелковић пред судом је испричала да тешко подноси све што се догодило тог 3. маја, када је изгубила своју ћерку.

- Увек сам хтела велику породицу, имам троје деце. Мара је била средње дете. Да није било мојих сестара и Бранкове сестре, која је са нама живе два и по месеца након што смо изгубили ћерку, не знам како бих преживела. Сломљена сам, никада нећу успети да се саставим. Празници и рођендани ми јако тешко падају. Сваке године су славили Нову годину ког неког другог из друштва. Дочек 2024. је требало да са друштвом слави код нас. Били смо срећни због тога - испричала је пред судом.

За ћерку каже да је "била своја", да је брзо после кретања у школу сама испуњавала све школске обавезе, без родитељске помоћи.

Како је испричала, хтела да је да у Аустрији остану дуже, али њена ћерка је инсистирала да се врате како би 3. маја ишла у школу јер није желела да пропусти сликање. Са Андријом Чикићем, који је такође настрадао у пуцњави 3. маја, и његовим родитељима провела је 1. мај.

Када је кренула у седми разред, Драгана је мање-више знала ко је у одељењу њене ћерке. Истакла је да дечака који је пуцао у школи њена ћерка никада није споменула. Није знала да је у одељење њене ћерке дошао дечак из другог одељења.

- Јављала ми се сваки пут када стигне у школу. Тог 3. маја сам јој намештала фризуру, али се њој то никако није свиђало. Рекла сам јој да треба да крене у школу да не би закаснила. Нисам је ни пољубила. Син је звао у 8.40 сати и рекао да мисли да се пуца у школи. Чула сам децу из његовог одељења како плачу у позадини и разредну која покушава да их смири. Чула сам да је рекла да је закључала врата и да се спусте испод столова. Рекао ми је да је у школи и име дечака који је пуцао. Брат његове најбоље другарице побегао је међу првима и јавио сестри шта се дешава - додала је.

Њен супруг је кренуо ка школи, а она је све време остала на телефонској вези са сином. Супруг јој је у једном моменту јавио да је чувар школе Драган Влаховић настрадао. Није веровала да тако нешто може да се деси у школи.

- Драган је памтио име сваког детета, знао им је браћу и сестре. Бранко је јавио да су нека деца повређена и да хоће да иде у болнице да нађе нашу ћерку. Рекла сам да сачека да дођем до школе, да је сигурно уплашена и да неко мора да је сачека испред школе. Видели смо полицију и Хитну помоћ. Чекали смо на малом улазу. Мислим да нисам познавала никог од ових родитеља. Све време сам се тресла. На ћеркин број се нико није јављао, звала сам на хиљаде пута. Четири сата смо чекали без информација. У међувремену сам чула да су нека деца рањена. Радовала сам се јер сигурно није било у питању моје дете. Она је сналажљива. Сигурно чека унутра да да изјаву - рекла је Драгана.

До ње је дошла информација о томе да је рањена наставница историје. Схватила је да можда има још настрадалих. Потом је стигла вест да сви који нису пронашли своју децу оду у полицијску управу Врачар.

- Бранко је отишао. Дошао је инспектор, причао са мојим зетом, видела сам да он почиње да плаче. Ипак, није ми рекао шта се догодило. Син је назвао Бранка да пита где су ћерка и он. Супруг је затражио да разговара са мном. Рекао ми је да су вести катастрофалне. Пала сам и молила га да ми каже да вести нису катастрофалне. Пошто није хтео то да ми каже, бацила сам мобилни телефон. Покушала сам да уђем у школу, али су ми рекли да у њој више нема никога. Нисам желела да идем кући. Села сам на клупу, а син ме је грлио и убеђивао ме да кренемо. Не знам ни ко ме је одвезао до куће - додала је.

Чекала је да се њена ћерка врати. Око поноћи је почела да брине да јој је хладно, где год да је.

- Шалили смо се, говорила је да никада неће да оде из наше куће и да ће увек да буде ту. Нисам желела да идем на идентификацију тела, али сам отишла јер бих, да сам тада остала код куће, и даље чекала да се врати. Рекла сам да то није она, она је носила наочаре, никада их није скидала. Бранко је потврдио да је она, питала сам се шта то прича. А онда су нам дали њене ствари, међу којима су биле и наочаре. Тада сам схватила да је то она - испричала је мајка.

Како је испричала, цео њхов живот се распао.

- Као шкољка сам споља, а унутра нема ничега. Све се распрснуло у делиће и то никада не може да се поправи. Сваки дан умрем и вратим се и тако изнова. Његови родитељи кажу да нису одговорни. Ко је онда одговоран? Како психолог и педагог и даље раде у школи, а нашу децу нису сачували? Школа је наставила да ради после седам дана, а савет родитеља има неке сулуде идеје да је то и даље школа, а не место злочина - додала је.

"Моја ћерка је са мном и данас"

Бранко Анђелковић испричао је пред судом како је за њега изгледао 3. мај. Он је отишао пред школу. Тамо су му рекли да се још око 60 деце налази у школи на испитивању, јер су били сведоци пуцњаве. Кренуо је у болнице. У Тиршовој је срео оца Софије Негић. Његова ћерка није била тамо. Потом је отишао у Ургентни центар, али ни тамо је није било.

- Када сам добио информацију о томе да је у школи још око 60 деце, мислио сам да је то неко нормално испитивање. У међувремену ме је позвао полицајац из Тиршове и рекао да се јавим у полицијску станицу Врачар. Пењем се на други спрат, тамо је Хитна помоћ. Све ми је било јасно. Знао сам да неће на добро да изађе - испричао је Анђелковић.

Његова супруга, како је рекао, није желела да прихвати информацију да им је ћерка убијена. Ипак, како каже, његова ћерка је "са њим и данас".

- Злочин није починио клинац, него дресирани војник. Не може неко после три одласка у стрељану да погоди са толико метака. Ујутру пијем кафу и гледам њене слике. Попричамо. То ми је начин да комуницирам са њом - додао је.

Он се осврнуо на речи оца дечака, Владимира Кецмановића, да је његова породица упропашћена.

- Шта је са овим упропашћеним породицама и стотинама других људи? Ја бежим од реалности, тога сам свестан. Не знам када ће да ме стигне посттрауматски стрес - закључио је.

"Док сам ја доручковао, он је пуцао"

Слободан Негић био је једини који је своје сведочење изнео стојећи за судском говорницом. Он је описао срећу која је ушла у његов живот када се родила Софија.

- Крајем априла 2009. године смо добили ултразвук на ком је било једно зрно грашка. Тада сам Софију прозвао Грашка. Миланка и ја били смо мама и тата Грашка. Ја сам, ушавши у свет глуме, прерано одрастао. Са Софијом сам проживео детињство и одрастање како треба. Кад сам је први пут видео, нешто се догодило у мени. Прва Софијина реч била је тата. Миланка и ја смо били тим, пријатељи, у подизању тог детета. Развели смо се због наших различитости када је имала пет година, а једини мој захтев када смо се разишли био је да ми се не ограничава време са Софијом. Једини њен је био да, ако у пола ноћи осетим потребу да видим Софију, дођем - испричао је.

Како је рекао, Софија је била најбоље од његове супруге и њега.

- Не кајем се што нисам провео више времена са њом јер јесам. Софија је као мала објаснила разлику између тате и оца. Рекла је да је отац старатељ, а да је тата титула која се заслужује. Она је писала тата са великим т и ја сам на то поносан. Имао сам операције кичме, било ми је ташко. Тада ми је рекла да ми сви помажу јер не одустајем и да сам ја њен херој. И данас се водим тиме. Хероји не одустају - додао је.

Да се у Основној школи "Владислав Рибникар" 3. маја догодила пуцњава јавила му је бивша супруга Миланка. Другарица његове ћерке јавила је да је видела да је Софија рањена поред тоалета у школи. Ишао је у болнице док је Софијина мајка била испред школе.

- У међувремену сам сазнао да има осморо убијених. Миланка је јавила да Софије нема. Онда ме је позвао полицајац ком сам оставио број телефона у Ургентном центру. Упутио ме је у полицијску станицу. Портир у полицијској станици ме је гледао залеђено. Када сам видео његов поглед, знао сам да није добро. Кад су нам саопштили шта се догодило, у глави сам чуо само: "Готово је". Ипак, отишли смо у клиничко-болнички центар јер смо чули да је тамо девојчица која је рањена у руку и помислили смо да је то можда Софија. Ипак, није била тамо - испричао је.

Његова ћерка ишла у одељење ВИИ4. Слободан је убеђен да је она кренула да види где је дечак из другог одељења који јој се допадао. Такође, убеђен је и да она није истрчала из тоалета јер се уплашила, већ због тога што је желела да види шта се у школи дешава.

- Док сам ја доручковао, Софија је изашла до тоалета и тада је он из татиног пиштоља пуцао у њу. Ту је био крај. Понекад дође дан кад не плачем. Јако је тешко суочити се са реалношћу да је дечак од 13 година са татиним пиштољем убио деветоро деце и чувара школе. И ја сам помишљао какви су то људи који кажу да се не осећају кривим. Онда сам замислио да је Софија узела моје оружје, да сам је, уместо у парк, водио у стрељану, да је она убила 10 особа. Помислио сам да бих ја отишао сам и рекао да, шта год људи кажу, то нека ми се догоди. Ја ћу наставити да се борим из поштовања према свом детету и јер сам ја био њен херој - додао је.

Он је истакао да бити родитељ детета које је извршило злочин "стравично само по себи".

- Људи који се не осећају кривим нису психички здрави. Волео бих да видим јавно психијатријско вештачење родитеља, али и детета - закључио је.

"Док моје дете лежи, ја одговарам..."

- Софија је била нестварно створење. Када се родила питала сам се да ли је могуће да се нешто толико воли. Оплеменила би сваки простор у који би ушла. Сви васпитачи говорили су да не воли да се свађа и да је увек медијатор када се други посвађају - испричала је Софијина мајка Миланка Негић.

Када су се Слободан и она развели, како је испричала, прихватили су још већу одговорност према детету.

- Када смо време проводиле саме, то је било изузетно. С друге стране, Слободан је са њом проводио све своје слободно време. Кад се њих двоје сретну, то је била невероватна количина среће. Сви су говорили о томе колико јој је био посвећен - додала је.

- Софија никада није споменула дечака. Нису ишли у исто одељење. Чула сам да је стално говорио о томе да су његови родитељи важни и да је причао о оружју и стрељани - додала је.

Последњи пут је ћерку видела 2. маја око 17 сати, када је отишла из викендице за Београд. Није желела да пропусти сликање. Кобног 3. маја устала је узнемирена, скувала кафу, а онда око 9.10 сати видела поруку пријатељице која ју је питала шта се дешава и рекла да је била пуцњава у школи.

- Док моје дете лежи, ја одговарам: "Свашта, каква пуцњава у школи?". Писала сам у родитељској Viber групи, нико није знао шта се дешава, нису се чули са децом. Послали су да су деца у сали, а мени се Софија није јављала - испричала је.

Како је објаснила, чула се са Софијином другарицом која јој је рекла да су биле у тоалету када је почела пуцњава.

- Рекла ми је да је чекала Софију испред кад је почела пуцњава. Сакрила се у кабину поред и попела се на wc шољу. Говорила је Софији да не излази, али она је није чула од пуцњаве. Софија је истрчала. Рекла је да је видела Софију да лежи поред клавира, али да су у школи рекли да нема повређених. Када сам је позвала други пут, рекла ми је да је видела да је Софија погођена у руку, да не бринем. Супруг ми је јавио да на телевизији иде кајрон да се сви који не знају где су им деца јаве у полицију. Слободану је то исто јавио полицајац ком је оставио свој број у болници. Седела сам тамо и размишљала о томе да че да ми кажу најгоре вести. Када смо ушли, рекли су: "Нажалост, немамо добре вести". Вриштала сам, шетала по просторији, Слободан је пао на колена. Рекли су да су сигурни да је то она - испричала је Негић.

- Осећам се мртво, мртав човек хода. Једино кад се баш удубим у игру са сином могу да се искључим на кратко. Музику слушам на силу јер је то моја веза са Софијом, али не чујем је и не осећам исто. Идем на скијање на силу јер сматрам да није у реду да то ускратим сину, иако сам првобитно мислила да никада више нећу отићи на скијање. Све је на силу, ништа више није спонтано. Време ово сигурно неће залечити. Игор Јурић је био у праву када је рекао да је време најгори непријатељ - рекла је.

Како је испричала, Софијина соба и даље је у истом стању у ком је била тог 3. маја.

- Свако јутро уђем, упалим светла, упалим њен телефон и пустим музику. Пољубим њену слику, попричамо. Увече угасим светло, угасим телефон, поздравимо се - закључила је.

"Покушавам да живим, али ми не иде"

Бојан Асовић истакао је да је њихово прво дете било њихов свет. Испричао је да су били благи према својој деци, да су се сваког дана трудили да буду добри родитељи.

- Сву своју љубав и снагу видео сам у породици, све до 3. маја. Моја ћерка је била нестварна девојчица, тако мала, а тако велика. Одушевљавала ме је. Све за шта смо живели уништено је 3. маја. Не можемо да се изборимо са тугом. Она је била моје сунце. Ја сам 3. маја умро. Покушавам да живим због сина, али ми не иде - испричао је.

Како је рекао, "кад је његова ћерка причала, он је стајао мирно". Сваки дан је журио да стигне кући у срћеу која га је чекала. Данас гледа да је што мање код куће. Не подноси да буде сам, када му супруга и син нису ту.

- Кад причам о њој, као да се од ње опраштам, а то не желим. Знам да ћу поново да је видим. Трећег маја сам био у Никшићу. Чим ме је назвао пријатељ, кренуле су ми сузе, а нисам још ни знао шта се десило. Било ми је тешко што нисам у Београду. Моја сурпуга Марија ми је рекла да иде у полицију. Тог дана сам ишао да тражим ћерки гроб, супруга није могла - додао је.

Киван је јер је школа само седам дана после масовног убиства поново почела да ради.

- Као да нам поручују да се ништа није десило - испричао је.

"Тог дана сам умрла"

Његова супруга Марија испричала је да мозак не може да прихвати да говори о убиству детета у основној школи.

- Моја ћерка је од јаслица имала осећај за друге. У вртићу су ми се родитељи захваљивали јер је помагала другој деци. Исто је било и у школи. Када су биле свађе склањала се. Била је мој кисеоник. Време с децом ми је било најлепши део дана. Деца су ми смисао живота. Тог дана сам отишла на посао. Ћерка ми је послала поруку да је дежурна. Изнервирало ме је што су носиле торбе јер кад су дежурни не носе књиге. То је било наше последње дописивање - испричала је.

Како је рекла, када је чула за пуцњаву "ноге су јој се одсекле". Знала је да њена ћерка седи на улазу у школу. Вриснула је, тражила је од колега да је возе до школе.

- Питала сам психолога школе где је моја ћерка, а она је ћутала. За сина сам одмах знала да је добро. Тог дана сам умрла. Колеге су ме носиле до кола када сам пошла у полицијску станицу. Ко је такао моју ћерку? Ко је смео да је дира? Отишла је у школу весела и нежна, осећајна и пуна емпатије. Живите за ту децу, учите их правим вредностима и одједном је нема. Ми смо 1. и 2. маја играли "Не љути се човече", док је породица Кецмановић правила Молотовљеве коктеле. Ја сам полицајка и моја деца нису видела пиштољ. Доктор је поносан што је имао арсенал оружја - додала је.

Истакла је да "разуме да родитељи дечака не осећају кривицу" и додала да је "то болесна породица".

- После седам дана се кренуло у школу. Ја сам се осећала као да ћу да умрем. Не знам како сам жива. Свака нова одлука је копање по живим ранама. Осећам бесконачну тугу, не знам како ће то да утиче на мене ни психички, ни физички - испричала је мајка.

"Наша деца су била мртва, нико није хтео да нам каже"

Посебан парнични поступак вођен је по тужби убијене Адриане Дукић. Сведочење родитељима на том суђењу било је једнако потресно као и у парничном поступку по тужби породица осталих деветоро убијених.

Адрианин отац је истакао да не познаје Владимира и Миљану Кецмановић, као и да му ћерка никада није споменула њиховог сина. Испричао је да су односи у породици били складни и да је живео са супругом Биљаном и троје деце.

- Ми смо рођени у Француској, нисмо раније живели у Србији. Пре три и по године смо одлучили да се преселимо у Србију, у Француској је брз живот, радили смо 12 до 14 сати, дошли смо овде јер смо желели више да се посветимо деци. Били смо везани за Војводину, васпитани смо у духу традиције, заједништва, тамо смо се осећали као странци, Ја сам млад остао без оца, хтео сам максимално да се посватим својој деци - рекао је Дане Дукић.

Како је испричао, цела породица је дошла у Србију и деца су због тога била јако срећна.

- Свако лето ишли смо у Србију и Хрватску. Ипак, долазак се на крају испоставио као лоша одлука. Хтео сам да деца имају више слободе. Дошли смо 2020. године. План је био да дођемо на годину дана, па да, ако се деси допадне да останемо. Првих годину дана су деца ишла у приватну школу. Мање је деце и да боље науче српски. Нису се уклопили са децом богаташа. Деца после годину дана нису хтела да се врате за Француску и остали смо. Сваке недеље смо ишли код Биљаниних родитеља на ручак. Моја породица је била мој стуб - додао је.

Испричао је да је деци "Рибникару" ишло лакше. Свима је било интересантно што су дошли из Француске. Како је Дане рекао, било му је задовољство да децу сваки дан вози у школу.

- Адриана је најстарија, била је стуб између друго двоје деце. Она је знала како да пази на њих, знала је да може да избалансира. Свако јутро сам захваљивао Богу што су ми деца жива и здрава и што их имам. Деци је пријало што им посвећујемо више времена. Ишли су у школу заједно, са осмехом. Ни у једном моменту нисам осећао да нису срећни. Били смо складна породица, уживали смо у малим стварима, као што је заједнички доручак. Адриана је мени била спас када ми је мајка умрла. Кад је порасла, говорила ми је да немам маму и тату, али да имам њу. Као мања је говорила да не зна како живим без маме и тате и да она без нас никада не би могла - испричао је.

Трећег маја је био на градилишту, звала га је супруга да каже да је била пуцњава.

- Ја сам Србију доживљавао као безбедну земљу. Стигао сам у 9.10 сати. Разредна се није јављала, Адрианин телефон је избацивао. Сви ови родитељи су били испред са мном. Судбина нас је спојила. Наша деца су била мртва, а нама то нико није хтео да каже. Погођена је са пет метака - један у потиљак и четири у тело. Метак јој је погодио телефон. Можда је хтела да ме зове - додао је.

Како је рекао, њихов живот је стао 3. маја. Себе криви што је децу довео у Србију.

- Он је за два минута уништио толике животе. Неко је себи дао за право да неком одузме живот. За 11 дана је њен рођендан. Сваки дан идем на гробље да јој се извиним и да је пољубим. Убио ју је неко њен, они су били са њим сваки дан. Рекао сам да јави кад заврши са школом да је водим на суши. Никад се није јавила. Како је неко умео, како је имао храбрости да то учини? Неко је себи дао за право да одузме неком живот - рекао је.

То лето је, рекао је, требало да буде најлепше лето. Његова жена трбелало је да напуни 40 година, требало је да крстим четворо деце. Ишла је да купи хаљину, слала ми је слике. Њихова деца никада нису изашла из школе.

- Наша деца су била у школи, нису била у тржном центру. Друго двоје деце је било у кампу у Црној Гори. Биљанина сестра која живи у Беру их је узела код себе на три дана. Кад су дошли, прво што су рекли је било да су се уплашили да се нешто десило Адриани. Син је демотивисан у школи, ћерка има кошмаре да нас зликовац и његова породица убијају. Водимо их на терапију, али се плаше, кад су сами у стану закључавају се, а никада нисмо закључавали - додао је.

Он је истакао да су наша деца слика нашег васпитања. Његова деца се, рекао је, никада нису потукла. Нестварно му је шта се десило 3, али и 4. маја.

- Када сам ишао у полицију, изашао је Бранко Анђелковић. Рекао је черки да нема више њихове Маре. Ноге су ми се одузеле. Ја сам ишао на препознавање тела. Лежала је као да спава. Имала је тај њен розе дукс. Тада сам схватио да је нема, да цео свет стаје, да је неко убио моју Адриану - испричао је у сузама.

"Дубоко јој се извињавам што сам је послала у школу"

Адрианина мајка Биљана рекла је да су "сви били увезани као црева". Генерално су породично били везани, она је била везана за мајку и брата и братову децу. Са Адрианом је, од кад је ушла у пубертет, имала однос као са најбољом пријатељицом. Викенд пре 3. маја провеле су у шетњи, дружењу, шопингу, ишле су на ручак.

Трећег маја њена ћерка није отишла у школу, отишла је заувек. Када је чула за пуцњаву, није бринула. Није јој пало на памет да би нешто могло да се деси њеној ћерки. Наставила је да ради.

- Онда сам чула за Драгана. Нисам могла да верујем, он је био дивно биће. Нисам веровала да је неко њега могао да убије. Онда су ме звали и рекли да сви родитељи морају да дођу по децу у школу. Рекла сам Данету да оде по њу. Звала ме је њена најбоља другарица, да пита да ли смо се чуле, рекла је да је она већ стигла кући. Дане је чуо да су они у учионици и да чекају да се очисти крв на месту убиства Драгана. Није је било у стану, па сам отишла у школу. Имала сам наду да ће да изађе. Плашљива је, мора да се негде сакрила - додала је Биљана.

Тада су добили информацију да сви који нису пронашли своју децу оду у полицијску станицу. Дане је отишао, а Биљана је, и даље пуна наде, остала испред школе. Мислила је да јој је ћерка можда рањена и да је у болници.

- Дане ми је рекао да идем кући. Била сам на Славији кад ме је позвао. Плакао је, рекао је да нема више наше Адриане. Пала сам на колена, вриштала сам. Не знам ни ко ме је одвезао кући. Наша једина грешка је што смо је на време довели у школу, што сам је учила да не касни и да поштује туђе време. Да је закаснила, данас би можда била са нама. Мама и тата су знали пре мене, ваљда су негде видели иницијале на телевизији. Били су ван себе. Дане је питао где ћемо да је сахранимо. То није био план! Наш план је био да прославимо мој 40. рођендан, да крстимо четворо деце, да идемо на море. То је био наш скромни план, а не да сахранимо дете од 14 година - испричала је кроз сузе.

Адриана је сахрањена у Београду јер је волела Србију, нашу традицију и културу.

- Срамота ме је да причам да ју је убила Србија коју је толико волела. Ми смо умрли 3. маја, кад и они. Недељни ручак се претворио у сузе, у породични одлазак на гробље. Они нису убијени у дискотеци јер су се дружили са криминалцима. Убијени су у школи. Много бих лакше поднела да се десило у Француској. Овде људе гледам као своје, као да су ми сви род, као да ју је брат убио. Нама само треба одговор на питање зашто је то урадио. Наша деца се нису нашла у погрешно време на погрешном месту, наша деца су била на правом месту, у школи. Немам снаге да водим децу у школу, не могу да приђем тамо, Дане их вози - додала је.

Она је упутила потресне речи својој ћерки.

- Ако ме чује, дубоко јој се извињавам што сам је то јутро послала у школу и што смо одлучили да дођемо у Србију. Моја Адриана ће, макар и мртва, наставити да инспирише - закључила је Биљана.

Србија Данас/Телеграф