"Живот ти је у нашим рукама" Исповест Србина за СД који је прошао тортуру хапшења у Дубаију: Тражили су да признам да радим за Иран и претили ми "ињекцијом"

У разговору за портал SD.rs Миливојев је детаљно описао своје трауматично искуство, дане у самици и открио до сада непознате детаље.

Нестао без трага усред кризе

Миливојев је ухапшен 25. фебруара, у јеку тензија на Блиском истоку, након повратка у Дубаи. Како тврди за портал SD.rs, полиција је дошла на његову адресу усред ноћи и без објашњења га одвела на испитивање. Од тог тренутка му се губи сваки траг, а породица и пријатељи безуспешно покушавају да ступе у контакт с њим, укључујући и обраћање институцијама Србије.

- Представили су се као Дубаи полиција. У један ноћу су дошли на моју адресу и рекли су само да пођем са њима - рекао је.

У Емиратима је живео 11 година, од 2015. године. Како каже, није се бавио новинарством, али је писао. Голден Визу је добио 2023. године, јер су га препознали као значајног аутора у међународним медијима. Ова виза, коју додељује Министарство културе УАЕ, намењена је значајним уметницима, ауторима, интелектуалцима… Како Миливојев наводи, добио ју је лако јер су препознали његов рад и
призњања из целог света.

Оптужбе за шпијунажу и везе са Ираном

Припадници служби су Миливојева теретили да ради за Сепах (Корпус Иранске револуционарне гарде) и да прикупља информације о војним циљевима. Како наводи, од њега су тражили да призна нешто за шта није крив, односно да ради за службе Ирана. Тврдили су да га Иран плаћа као агента који преноси осетљиве информације о ратним бродовима у Заливу. Миливојев истиче да су оптужбе лажне. Тврди да је једина његова веза са Ираном била писање колумни и боравак у тој земљи из пословних разлога.

Не пориче контакте са Иранском револуционарном гардом. Како наводи, припадници ове организације су га контактирали, позивали га на ручкове, филмске фестивале, нудећи сарадњу на промовисању палестинске теме. Миливојев истиче да на такву сарадњу није пристајао, већ се искључиво бавио писањем. Наводи да је у Ирану објављивао текстове и песме о Гази, што је, како верује, могло изазвати сумњу. 

- Ово није први пут да мене службе прате. Мене је и албанска служба пратила по Инстанбулу због романа "Дечак из жуте куће". Показивали су ми да имају пиштоље. То је био знак да ме застраше, да се повучем, да не објављујем о жутој кући. То је било још давне 2010. Давали су ми до знања да ме прате - рекао је.

Самица у пустињи и претње смрћу 

Миливојев наводи да су му током хапшења стављене лисице и црни повез преко очију, након чега је одвођен на непознате локације. Описује и методе застрашивања, укључујући вожње у пустињу и симулације опасних ситуација, које су имале за циљ да изнуде признање. Према начину на који је мучен, каже да препознаје "методологију рада" израелске тајне службе Мосад.

- То је моја претпоставка. Тако Мосад у својим тајним затворима мучи затворенике у Израелу - везују им се очи, доводе до тога да људи психички пуцају, застрашују их да ће да их баце низ литицу.

Најдраматичнији део, према његовим речима, био је боравак у самици у подземном затвору у пустињи, где је провео 23 дана у потпуној изолацији. Како наводи, касније је дознао да се вероватно ради о тајном, илегалном затвору "Васол" који је намењен за политичке дисиденте, шпијуне и врх власти. Спада у ред озлоглашених затвора у коме не важе закони државе УАЕ.

- Ту се не употребљавају закони, чак ни шеријатски које држава користи. Ту су пресуде - како вам ко пресуди - изјавио је.

Више пута се суочио са претњама дугогодишњом робијом, па чак и ликвидацијом. Наводи да су му поручивали да може да нестане без трага и да га нико неће пронаћи. Као посебно трауматично искустов наводи претњу "ињекцијом".

 - Дрхтао сам од страха, и руке и ноге. Молио сам их да ме не убију, говорио сам да сам невин. Одвели су ме у амбуланту где су ми рекли "Смири се или ћеш добити инјекцију". Молио сам: "Немојте инјекцију". Ја сам мислио да ћу умрети од инјекције.

"Живот ти је у нашим рукама"

- Након два дана, када схватите где сте, пуца се. Ја сам плакао. Ја сам као дете дозивао све у помоћ, молио се, исписивао шрафом на зидовима молитве.

Претње и застрашивања су били свакодневна. Једног дана је све утихнуло, а његови захтеви и молбе били су потпуно игнорисани. У тим условима, како каже, размишљао је и о најгорим сценаријима, укључујући и самоубиство.

- Планирао сам штрајк глађу и жеђу. Зашто жеђу? Зато што је то једини начин да се по хитном поступку изборим за нека права. Размишљао сам да, када ми доносе храну, да кажем да нећу да једем и да нећу да пијем воду и да хоћу да умрем овде. И умрећу за максимално четири до пет дана без воде - описује Миливојев своје мисли.

- Било је скоро немогуће извршити самоубиство -  наводи он - Једино је постојало мало огледало, чврство зашрафљено у зид. Размишљао сам да разбијем огледало и дођем до парчета стакла да могу да пресечем вене.

Изненадна депортација у Србију

Након 23 дана у самици и укупно око 25 дана притвора, изненада је изведен из ћелије и понуђено му је да изабере дестинацију. Одабрао је Београд, након чега је депортован о трошку власти Уједињених Арапских Емирата. 

По повратку у Србију, сазнао је да му је укинута "голден виза", коју је раније добио као признати аутор. 

На питање да ли очекује правду и шта би за њега значила правда у овом моменту, Миливојев одговара да очекује неку врсту
сатисфакције за претрпљени стрес, али да траума никада неће нестати.

- Ја сам јавна личност, новинар, песник, аутор песме "The Сон оф the УАЕ" (Син Уједињених Арапских Емирата). Тако нешто нико никада није написао у историји Емирата и поклонио Емиратима. Ја јесам. Верујем да ће можда неко од њих из врха власти Емирата, неко из "royal" фамилије Абу Дабија или Дубаија да се покаје и да ми неко, макар и индиректно, упути извињење - рекао је.

- То би можда био неки начин правде, али траума, не, никада неће проћи. 

Иако је данас на слободи, многе околности његовог хапшења и даље остају без одговора.

Забрањено преузимање дела или читавог текста без навођења и линковања извора и аутора, у складу са Законом о јавном информисању и медијима.