ОВО ЈЕ СССР, КО УЂЕ, ГОТОВ ЈЕ! Овим речима је ПУТИН заледио све ДЕМОНСТРАНТЕ у Дрездену давне 1989!

Јунак тих дана и бивши градоначелник Дрездена Херберт Вагнер и ове је године, као и претходних, био пасионирани водич новинарима и туристима који о томе желе слушати, помало као ратни ветеран који младима и гостима с поносом евоцира успомене на славне дане. Живели ми у њима или не, увек је добро послушати приче из давнина.

- Почетком децембра видели смо густе облаке дима како се пењу у небо из димњака Штазија (Обавештајна служба Источне Немачке) приповеда Вагнер како су даље текли догађаји. Зид је пао месец дана раније, у Западној Немачкој је канцелар Хелмут Кол убрзавао и појачавао притисак ради уједињења, чега су се - то се ја сећам - више бојали у Паризу и Лондону, него у Москви с Михаилом Горбачовом, а ни у Риму им није било свеједно, ипак је то био ускрс савезника кога су двапут оставили на цедилу.

У Берлину је било јасно да је партија заправо изгубљена, па су пошли чим пре да уништавају архиве, како би спасили и оне који су им помагали радо, а и оне далеко бројније које су уцењивањем и ружним начинима присиљавали да им облају ближње. Стога су се Вагнер и инострани активисти мобилисали и одмах су увече 5. децембра 1989, сазвали јавну протестну манифестацију пред Штазијевим седиштем, на адреси Баукнер Штрасе.

- У Лајпцигу су протестанти већ били заузели све. Ми то нисмо знали, али неко је у Дрездену то знао: месни Штазијев шеф, генерал Хорст Бом. Зато је покушао очајнички да преговара, како би продужио време и оставио што више могућности својима за уништавање и спаљивање драгоцених записника и пописа. Предложио нам је чак и јавну расправу, нешто о чему се до неколико сати раније не би могло ни сањати.

Демонстранти су пуштени унутра, у Штазијеву зграду, али јавна расправа је била разговор глувих. Једни су хтели да претраже зграду, други су говорили да је то ван дискусије.

- У једном трену Бом је рекао: „Нико не жели да уништи документе’“. У том смо тренутку постали сигурни да управо то чине.

Ситуација је постала озбиљна, демонстранти су Бома разоружали и то је била предаја Немачке Демократске Републике (DDR) у Дрездену. Али док га је баш Вагнер пратио ка излазу, протестанти су га почели гурати, пљувати, тући, већ је био пао на колена, било је јасно да рискира да буде линчован. Вагнер се бојао да то изазивају заправо Штазијеви провокатори умешани међу демонстранте, како би пала крв па се стекао повод за оружани обрачун.

Вагнер је успео ипак извући Бома живог који је отишао кући и након неколико дана се убио. Неколико минута након спашавања Бома, групица демонстраната је кренула према седишту КГБ-а, удаљеног неколико стотина метара, у једној питомој вили.

Узвикивали су: “А сада распустимо и КГБ!” Било је неколико минута пре поноћи. Вагнер се, каже, лецнуо од страха.

Штавише, каже: - Био сам ужаснут. Нисмо смели изазивати Совјете.

Али само што су се приближили, пред зграду је изишао млади совјетски официр, озбиљна израза и строга погледа. Звао се Владимир Путин, био је мајор на служби у Дрездену.

И даље се мало зна о оних пет година које је будући руски председник, наследник царских и стаљинских владара у Кремљу, провео у Дрездену и уопште у Источној Немачкој, која се - за разлику од западне Савезне Републике - називала Демократском Републиком.

Један од тадашњих Штазијевих главешина, познат у новинама као Клаус З., исприповедао је немачким новинарима да је Путин у то доба настојао да уцени неког професора медицине на Универзитету у Дрездену, како би из њега извукао тајне о отровима који не остављају трага.

Немци су о томе нешто знали, нарочито о отровима који су деловали споро и узроковали праву срчану болест без других симптома, како је с овог света отишао бугарски цар Борис ИИИ двадесетак дана пошто је посетио Хитлера и одбио да му изручи бугарске Јевреје.

Професор је, наводно, знао и неке новије методе, укључујући и радиоактивне ствари. Па се новинар не може не присетити како је умирао бивши Путинов руски шпијунски колега Литвиненко, који се усудио утећи у Енглеску, а онда не пазећи пристао да попије чај са бившим колегама из Русије који су дошли у посету. Али чувеног 5. децембра 1989. Путин у рукама није имао шољу чаја с полонијумом, него банални пиштољ.

Прича Вагнер да је тиме дао акцент крајње озбиљности својим речима којима се испрсио пред демонстрантима:

- Ово је совјетска територија. Први који пређе праг биће упуцан - рекао је тада Путин.

Демонстранти су у том часу по први пут устукнули. “Може се чинити парадоксалним, али није”, преноси Мастробуони  Вагнерове речи:

- Ако је и даље можемо звати „мирном“ револуцијом, ако још можемо рећи да смо слободу освојили без иједне погибије, морамо признати да је то остварено захваљујући и Владимиру Путину. Ето како је Путин спасио демократију у Немачкој Демократској Републици.