OVO JE SSSR, KO UĐE, GOTOV JE! Ovim rečima je PUTIN zaledio sve DEMONSTRANTE u Drezdenu davne 1989!

Junak tih dana i bivši gradonačelnik Drezdena Herbert Vagner i ove je godine, kao i prethodnih, bio pasionirani vodič novinarima i turistima koji o tome žele slušati, pomalo kao ratni veteran koji mladima i gostima s ponosom evocira uspomene na slavne dane. Živeli mi u njima ili ne, uvek je dobro poslušati priče iz davnina.

- Početkom decembra videli smo guste oblake dima kako se penju u nebo iz dimnjaka Štazija (Obaveštajna služba Istočne Nemačke) pripoveda Vagner kako su dalje tekli događaji. Zid je pao mesec dana ranije, u Zapadnoj Nemačkoj je kancelar Helmut Kol ubrzavao i pojačavao pritisak radi ujedinjenja, čega su se - to se ja sećam - više bojali u Parizu i Londonu, nego u Moskvi s Mihailom Gorbačovom, a ni u Rimu im nije bilo svejedno, ipak je to bio uskrs saveznika koga su dvaput ostavili na cedilu.

U Berlinu je bilo jasno da je partija zapravo izgubljena, pa su pošli čim pre da uništavaju arhive, kako bi spasili i one koji su im pomagali rado, a i one daleko brojnije koje su ucenjivanjem i ružnim načinima prisiljavali da im oblaju bližnje. Stoga su se Vagner i inostrani aktivisti mobilisali i odmah su uveče 5. decembra 1989, sazvali javnu protestnu manifestaciju pred Štazijevim sedištem, na adresi Baukner Štrase.

- U Lajpcigu su protestanti već bili zauzeli sve. Mi to nismo znali, ali neko je u Drezdenu to znao: mesni Štazijev šef, general Horst Bom. Zato je pokušao očajnički da pregovara, kako bi produžio vreme i ostavio što više mogućnosti svojima za uništavanje i spaljivanje dragocenih zapisnika i popisa. Predložio nam je čak i javnu raspravu, nešto o čemu se do nekoliko sati ranije ne bi moglo ni sanjati.

Demonstranti su pušteni unutra, u Štazijevu zgradu, ali javna rasprava je bila razgovor gluvih. Jedni su hteli da pretraže zgradu, drugi su govorili da je to van diskusije.

- U jednom trenu Bom je rekao: „Niko ne želi da uništi dokumente’“. U tom smo trenutku postali sigurni da upravo to čine.

Situacija je postala ozbiljna, demonstranti su Boma razoružali i to je bila predaja Nemačke Demokratske Republike (DDR) u Drezdenu. Ali dok ga je baš Vagner pratio ka izlazu, protestanti su ga počeli gurati, pljuvati, tući, već je bio pao na kolena, bilo je jasno da riskira da bude linčovan. Vagner se bojao da to izazivaju zapravo Štazijevi provokatori umešani među demonstrante, kako bi pala krv pa se stekao povod za oružani obračun.

Vagner je uspeo ipak izvući Boma živog koji je otišao kući i nakon nekoliko dana se ubio. Nekoliko minuta nakon spašavanja Boma, grupica demonstranata je krenula prema sedištu KGB-a, udaljenog nekoliko stotina metara, u jednoj pitomoj vili.

Uzvikivali su: “A sada raspustimo i KGB!” Bilo je nekoliko minuta pre ponoći. Vagner se, kaže, lecnuo od straha.

Štaviše, kaže: - Bio sam užasnut. Nismo smeli izazivati Sovjete.

Ali samo što su se približili, pred zgradu je izišao mladi sovjetski oficir, ozbiljna izraza i stroga pogleda. Zvao se Vladimir Putin, bio je major na službi u Drezdenu.

I dalje se malo zna o onih pet godina koje je budući ruski predsednik, naslednik carskih i staljinskih vladara u Kremlju, proveo u Drezdenu i uopšte u Istočnoj Nemačkoj, koja se - za razliku od zapadne Savezne Republike - nazivala Demokratskom Republikom.

Jedan od tadašnjih Štazijevih glavešina, poznat u novinama kao Klaus Z., ispripovedao je nemačkim novinarima da je Putin u to doba nastojao da uceni nekog profesora medicine na Univerzitetu u Drezdenu, kako bi iz njega izvukao tajne o otrovima koji ne ostavljaju traga.

Nemci su o tome nešto znali, naročito o otrovima koji su delovali sporo i uzrokovali pravu srčanu bolest bez drugih simptoma, kako je s ovog sveta otišao bugarski car Boris III dvadesetak dana pošto je posetio Hitlera i odbio da mu izruči bugarske Jevreje.

Profesor je, navodno, znao i neke novije metode, uključujući i radioaktivne stvari. Pa se novinar ne može ne prisetiti kako je umirao bivši Putinov ruski špijunski kolega Litvinenko, koji se usudio uteći u Englesku, a onda ne pazeći pristao da popije čaj sa bivšim kolegama iz Rusije koji su došli u posetu. Ali čuvenog 5. decembra 1989. Putin u rukama nije imao šolju čaja s polonijumom, nego banalni pištolj.

Priča Vagner da je time dao akcent krajnje ozbiljnosti svojim rečima kojima se isprsio pred demonstrantima:

- Ovo je sovjetska teritorija. Prvi koji pređe prag biće upucan - rekao je tada Putin.

Demonstranti su u tom času po prvi put ustuknuli. “Može se činiti paradoksalnim, ali nije”, prenosi Mastrobuoni  Vagnerove reči:

- Ako je i dalje možemo zvati „mirnom“ revolucijom, ako još možemo reći da smo slobodu osvojili bez ijedne pogibije, moramo priznati da je to ostvareno zahvaljujući i Vladimiru Putinu. Eto kako je Putin spasio demokratiju u Nemačkoj Demokratskoj Republici.