"БИЛА ЈЕ ЗАГЛАВЉЕНА ИСПОД ВОЗА, ОТВОРИЛА ЈЕ ОЧИ И САМО МЕ ГЛЕДАЛА": Сведочења ватрогасаца из хорор несреће КИДАЈУ СРЦЕ
Била је испод воза, испод шина, 50 метара од места удеса. Када сам јој пришао видео сам да има тешке повреде, отворила је широм очи у том тренутку и само ме је гледала. Смирите се, извлачимо вас, рекао сам да је охрабрим. Око ње било је двоје мртвих, прича Саша Ђокић, ватрогасац који каже да за 30 година рада не памти овако тешку трагедију.
Посао ватрогасаца-спасилаца подразумева да реагују у оваквим ситуацијама, али како кажу, колико год били обучени за тешке ситуације, емоције се не могу избећи када видите настрадалог или повређеног да вам тражи помоћ.
Иван Славковић, у 7.31 примио је позив да се догодила саобраћајна несрећа, у којој је воз ударио аутобус, њему је јављано да има страдалих и повређених, када је упућено пет возила и 13 ватрогасаца.
- Обавестили смо Хитну помоћ, полицију, али и Железнице како би на том потезу искључили напон. Од тог тренутка све почиње - прича Иван.
На лицу места већ се налазила прва екипа Хитне помоћи која је спасиоцима дала инструкције око приоритета, на једној страни били су страдали, према речима очевидаца, са самлевеним деловима тела, на другој живи и заробљни, на трећој повређени.
- Кренуо сам да извлачим оне испод воза, ту си биле три особе, две мртве, и жена која је давала знаке живота, живу смо је извукли. Питао сам се, и ја и сви ми, како су уопште људи живи са онаквим повредама, без делова тела.. Жена испод воза не знам како је уопште била жива, када сам се подвукао, она је отворила очи и гледала ме, то ми се урезало у памћење. Ништа није могла да каже, рекао сам јој држите се, извлачимо вас, храбрио сам је и кренула је жива ка Клиничком центру - прича ватрогасац Саша Ђокић.
Марко Радовановић, командант ватрогасно-спасилачког батаљона каже да је једно вежба, а друго рад на терену, и да спасиоци нису машине које лако могу да елиминишу емоције.
- У 7.30 били смо на примопредаји смене када смо добили дојаву да је дошло до удеса на пржном прелазу у Доњем Међурову, одмах смо упутили две екипе са два камиона. Као командат Ватрогасно-спасилачког батаљона отишао сам тамо командим возилом и оно што смо затекли било је нешто што што ниједан ватрогасац не жели да види у својој каријери. Ако постоји тешка интервенција, то је била та. Нас је тамо сачекао колега из Хитне помоће са којим смо радили пуно заједничких вежби у тим масовним несрећама и одрадили смо онако како смо најбоље умели и знали. Довољно је било да само погледамо или да у две речи објаснимо како даље. Тела су била око воза, аутобус подељен на два дела, једна ужасна слика, а онда смо кренули по приоритетима. Прво смо извлачили женску особу која је била са друге стране пруге, седела је на средини и једна нога јој је била комплетно у део седишта или шасије аутобуса. Нисмо знали одакле да кренемо, шта да сечемо и како, прелом је био отворен, свесна је била - прича Радовановић.
После сат времена, када су све извукли остали су међу последњима. Тога дана на посао су дошли спремни, али ово је био најтежи задатак који не могу избрисати из сећања тако лако.
- Сви дођемо на посао некако спремни, ми нисмо машине, емоције су прорадиле, нарочито јер је било деце. Човек на овако нешто не може да остане имун. Похваљујем целу ову екипу, радили смо као један, касније нисмо знали шта да кажемо, никоме се ништа не једе, не прича. То су ствари које човек не може да избаци из главе, а да не причам о погледима тих људи који су свесни, немају снаге да кажу у помоћ али погледом ти кажу, и не можеш да радиш без емоција. Надамо се да овакво звоно неће више звонити - каже Радовановић.
ЈЕЗИВИ СНИМАК НЕСРЕЋЕ КОД НИША: Аутобус преполовљен, воз искочио из шина, међу мртвима И ДЕТЕ