Био је један од водећих европских политичара: Нарушава се 22 године од убиства Зорана Ђинђића - Хицем у груди убијен на улазу у зграду Владе Србије у Немањиној

Данас се навршава 22. годишњица убиства. Ђиндић је 12. марта 2003. у 12.25 погођен метком из снајперске пушке, а после операције преминуо је у Ургентном центру Србије. Погођен је хицем у груди а његов телохранитељ Милан Веруовић је том приликом тешко рањен.

Убрзо потом је проглашено ванредно стање и покренута акција "Сабља", која је претходно већ била припремљена у оквиру намераваног обрачуна са организованим криминалом.

Атентат су организовали припадници Јединице за специјалне операције (ЈСО) и земунског клана. Као вође групе идентификовани су некадашњи командант ЈСО Милорад Улемек Легија и вође клана Душан Спасојевић и Миле Луковић.

На Ђинђића је из зграде у Улици адмирала Гепрата 14 пуцао припадник ЈСО Звездан Јовановић, који је, као и Улемек, осуђен пред Специјалним судом на 40 година затвора. Пресуду је потврдио и Врховни суд Србије 29. децембра 2008. године.

Ђинђић, дугогодишњи лидер Демократске странке, првак ДОС-а, и носилац демонстрација 5. октобра 2000. године, имао је тада 50 година.

На позицији првог човека Владе Србије био је од 25. јануара 2001, када је заменио прелазни кабинет Миломира Минића образован крајем октобра 2000. године. У политички живот ушао је у студентским данима. Рођен је у Босанском Шамцу, 1. августа 1952. године. Отац, војно лице, тамо се налазио по захтевима службе.

Десетак година живео је у Травнику, где је започео и средњу школу. Последња два разреда завршио је у Београду, у Деветој гимназији.

Уписао је потом студије филозофије на Универзитету у Београду. Суђено му је у Љубљани новембра 1974. године. Шесторицу тада процесуираних студената избавио је притисак међународне јавности. Наводно се немачки канцелар Вили Брант заузео за њега.

Основне студије на Филозофском факултету у Београду завршио је 1974. године.

Даље усавршавање наставио је у Немачкој, у Франкфурту, па у Констанцу, где је докторирао 1979. године са тезом "Проблеми утемељења критичке теорије друштва", а ментор му је био Јирген Хабермас, један од најистакнутијих филозофа друге половине 20. века.

У Југославију се вратио 1989. године, када са групом од 12 интелектуалаца учествује у обнављању Демократске странке. Паралелно, бавио се бизнисом, мање или више успешно. Успело му је да се избори за челно место Демократске странке јануара 1994. године, уместо Драгољуба Мићуновића. На челу Демократске странке налазио се до смрти, марта 2003. године.

Био је истакнути првак опозиције режиму деведесетих и предводио више политичких акција у борби против власти Слободана Милошевића. Као један од челника коалиције "Заједно" 21. јануара 1997. године изабран је за градоначелника Београда, али је убрзо смењен вољом коалиционих партнера. Амерички недељник "Тајм" је у септембру 1999. године уврстио Ђинђића међу 14 водећих европских политичара трећег миленијума.

Добитник је угледне немачке награде "Бамби" за 2000. годину у области политике, а 2002. у Прагу је примио награду Фондације "Полак" за допринос развоју демократије у Србији. 

Извор: Србија Данас/Курир