Да ли је српска полиција спремна да "стане на црту" колегама из Западних земаља? Док у Србији поступају суздржано, у демократским земљама изводе тенкове, користе гумене метке и хапсе малолетнике (ВИДЕО)

Оно што је у Француској, Немачкој, Великој Британији и Сједињеним Америчким Државама уобичајено – масовно коришћење сузавца, пендрецима разбијане главе, гумени меци и јуриши коњице - у Србији би изазвало шок и згражавање.

Француска: сузавац као део уличног пејзажа

У Француској, свака већа демонстрација завршава се призорима који подсећају на ратну зону. Само током протеста „Жутих прслука“, стотине људи задобиле су тешке повреде – од поломљених ребара и руку, до озбиљних оштећења вида изазваних гуменим мецима и пројектилима које полиција рутински користи. Сцене где кордони полиције сатима засипају улице сузавцем и гуменим мецима толико су честе да су постале нормализоване.

Паришке авеније претварају се у бојишта: дим сузавца прекрива зграде, демонстранти беже у хаосу, а специјалне јединице „ЦРС“ туку пендрецима сваког ко се затекне на путу. Није реткост да полиција на мотоциклима улеће у масу и разбија је силом. Грађанске слободе често остају само мртво слово на папиру, јер се репресија спроводи готово аутоматски чим окупљање пређе одређену бројност.

На десетине хиљада људи завршило је у притвору због учешћа у протестима, а број оних који су остали трајно инвалиди мери се у стотинама. Упркос томе, западне владе ретко признају претерану употребу силе – све се ставља под паролу „одржавања реда“.

Немачка: "уредна" бруталност

Немачка полиција позната је по дисциплини, али и по бруталности која се често скрива иза речи „ефикасност“. Током антивладиних протеста, посебно оних антиковид и антиглобалистичких, немачки специјалци користе тзв. „водене топове“ који под притиском од неколико стотина бара дословно руше људе с ногу. Више пута су забележене сцене где су старији грађани задобили преломе, па чак и повреде главе, јер их је млаз воде одбацио на асфалт.

Пендречење је такође стандардна метода. Током протеста у Берлину, снимљено је како полицајци обарају демонстранте на земљу, врше притисак коленом на врат или леђа – методе које неодољиво подсећају на сцене из Америке. Немачка јавност често критикује полицију, али државне институције готово увек стају у одбрану својих службеника, правдајући насиље „потребом да се одржи јавни ред и мир“.

Посебно су на мети они који покушавају да документују шта се дешава. Новинари и сниматељи у више наврата су били жртве удараца, разбијених камера и приводили су их као да су криминалци.

Тако имам пример од пре три дана су ухапсили девојчицу од 14 година. 

Велика Британија: коњица против народа

Британска полиција има дугу традицију „чврстог“ гушења протеста. На улицама Лондона, Манчестера и Бирмингема није реткост видети коњицу како јуриша на масу демонстраната, а пендречење је готово обавезни пратилац сваке интервенције. Током протеста против мера штедње и антирасистичких окупљања, више пута је виђено како полицајци обарају људе на земљу и ударају их док леже.

Посебна тактика британске полиције јесте тзв. „kettling“ – потпуно опкољавање масе људи и њихово вишесатно задржавање без воде, хране или тоалета, све док исцрпљени не буду приведени или пуштени кућама. Ова пракса, иако су је људскоправашке организације осудиле као мучење, и даље се широко примењује.

На улицама Лондона током немира 2011. године коришћени су гумени меци и пластичне патроне које су изазивале тешке повреде. Полицајци су у више наврата отворено тукли малолетнике и жене, што је изазвало осуду дела јавности, али се репресивни апарат никада суштински није променио.

Америка: Бруталност као систем

У Сједињеним Америчким Државама полицијска бруталност је готово институционализована. Протести „Блацк Ливес Matter“ 2020. године показали су пуну снагу репресивног апарата: тенкови на улицама, сузавац бачен чак и на мирне окупљене, масовна хапшења и пуцњава гуменим мецима на новинаре уживо током телевизијских преноса.

Најпознатији пример бруталности јесте случај Џорџа Флојда, који је умро након што му је полицајац готово девет минута клечао на врату. Али то је само врх леденог брега – у Америци годишње полиција убије више од 1.000 људи, а хиљаде су жртве прекомерне силе током протеста или хапшења.

Снимци где полиција пуца гуменим мецима у главу, разбија кости пендрецима или баца сузавац на окупљене који мирно стоје – свакодневно круже интернетом. Упркос свему, систем се врло ретко мења, а оправдање се увек налази у „очувању безбедности“.

Србија и свет – где је разлика?

Када се сагледа пракса у наведеним државама, заједничко им је да полиција увек користи сва расположива средства како би демонстрације ставила под контролу. Од водених топова, гумених метака, сузавца, па све до хеликоптера и оклопних возила, безбедносне снаге западних земаља јасно стављају до знања да насиље неће бити толерисано.

Са друге стране, у Србији се примећује готово супротна пракса – полиција често избегава сукобе и директну конфронтацију, бежи од насиља и прекомерне употребе силе. Чак и у тренуцима када се насиље прелива на улице, полицијски одговор остаје ограничен и оквирно правилан, са тежњом да се избегну озбиљне последице и жртве.

Ова разлика отвара питање – како је могуће да полиције у Америци, Француској или Шпанији без задршке користе сву силу на располагању, док српска полиција бира суздржан приступ? Да ли је то знак слабости система или, напротив, показатељ да Србија настоји да делује у оквирима права и хуманијег приступа безбедности?

Једно је сигурно – док свет често сведочи бруталним обрачунима на улицама, српска пракса се, барем за сада, креће у правцу избегавања ескалације и задржавања полицијске реакције у границама закона.