Da li je srpska policija spremna da "stane na crtu" kolegama iz Zapadnih zemalja? Dok u Srbiji postupaju suzdržano, u demokratskim zemljama izvode tenkove, koriste gumene metke i hapse maloletnike (VIDEO)

Ono što je u Francuskoj, Nemačkoj, Velikoj Britaniji i Sjedinjenim Američkim Državama uobičajeno – masovno korišćenje suzavca, pendrecima razbijane glave, gumeni meci i juriši konjice - u Srbiji bi izazvalo šok i zgražavanje.

Francuska: suzavac kao deo uličnog pejzaža

U Francuskoj, svaka veća demonstracija završava se prizorima koji podsećaju na ratnu zonu. Samo tokom protesta „Žutih prsluka“, stotine ljudi zadobile su teške povrede – od polomljenih rebara i ruku, do ozbiljnih oštećenja vida izazvanih gumenim mecima i projektilima koje policija rutinski koristi. Scene gde kordoni policije satima zasipaju ulice suzavcem i gumenim mecima toliko su česte da su postale normalizovane.

Pariške avenije pretvaraju se u bojišta: dim suzavca prekriva zgrade, demonstranti beže u haosu, a specijalne jedinice „CRS“ tuku pendrecima svakog ko se zatekne na putu. Nije retkost da policija na motociklima uleće u masu i razbija je silom. Građanske slobode često ostaju samo mrtvo slovo na papiru, jer se represija sprovodi gotovo automatski čim okupljanje pređe određenu brojnost.

Na desetine hiljada ljudi završilo je u pritvoru zbog učešća u protestima, a broj onih koji su ostali trajno invalidi meri se u stotinama. Uprkos tome, zapadne vlade retko priznaju preteranu upotrebu sile – sve se stavlja pod parolu „održavanja reda“.

Nemačka: "uredna" brutalnost

Nemačka policija poznata je po disciplini, ali i po brutalnosti koja se često skriva iza reči „efikasnost“. Tokom antivladinih protesta, posebno onih antikovid i antiglobalističkih, nemački specijalci koriste tzv. „vodene topove“ koji pod pritiskom od nekoliko stotina bara doslovno ruše ljude s nogu. Više puta su zabeležene scene gde su stariji građani zadobili prelome, pa čak i povrede glave, jer ih je mlaz vode odbacio na asfalt.

Pendrečenje je takođe standardna metoda. Tokom protesta u Berlinu, snimljeno je kako policajci obaraju demonstrante na zemlju, vrše pritisak kolenom na vrat ili leđa – metode koje neodoljivo podsećaju na scene iz Amerike. Nemačka javnost često kritikuje policiju, ali državne institucije gotovo uvek staju u odbranu svojih službenika, pravdajući nasilje „potrebom da se održi javni red i mir“.

Posebno su na meti oni koji pokušavaju da dokumentuju šta se dešava. Novinari i snimatelji u više navrata su bili žrtve udaraca, razbijenih kamera i privodili su ih kao da su kriminalci.

Tako imam primer od pre tri dana su uhapsili devojčicu od 14 godina. 

Velika Britanija: konjica protiv naroda

Britanska policija ima dugu tradiciju „čvrstog“ gušenja protesta. Na ulicama Londona, Mančestera i Birmingema nije retkost videti konjicu kako juriša na masu demonstranata, a pendrečenje je gotovo obavezni pratilac svake intervencije. Tokom protesta protiv mera štednje i antirasističkih okupljanja, više puta je viđeno kako policajci obaraju ljude na zemlju i udaraju ih dok leže.

Posebna taktika britanske policije jeste tzv. „kettling“ – potpuno opkoljavanje mase ljudi i njihovo višesatno zadržavanje bez vode, hrane ili toaleta, sve dok iscrpljeni ne budu privedeni ili pušteni kućama. Ova praksa, iako su je ljudskopravaške organizacije osudile kao mučenje, i dalje se široko primenjuje.

Na ulicama Londona tokom nemira 2011. godine korišćeni su gumeni meci i plastične patrone koje su izazivale teške povrede. Policajci su u više navrata otvoreno tukli maloletnike i žene, što je izazvalo osudu dela javnosti, ali se represivni aparat nikada suštinski nije promenio.

Amerika: Brutalnost kao sistem

U Sjedinjenim Američkim Državama policijska brutalnost je gotovo institucionalizovana. Protesti „Black Lives Matter“ 2020. godine pokazali su punu snagu represivnog aparata: tenkovi na ulicama, suzavac bačen čak i na mirne okupljene, masovna hapšenja i pucnjava gumenim mecima na novinare uživo tokom televizijskih prenosa.

Najpoznatiji primer brutalnosti jeste slučaj Džordža Flojda, koji je umro nakon što mu je policajac gotovo devet minuta klečao na vratu. Ali to je samo vrh ledenog brega – u Americi godišnje policija ubije više od 1.000 ljudi, a hiljade su žrtve prekomerne sile tokom protesta ili hapšenja.

Snimci gde policija puca gumenim mecima u glavu, razbija kosti pendrecima ili baca suzavac na okupljene koji mirno stoje – svakodnevno kruže internetom. Uprkos svemu, sistem se vrlo retko menja, a opravdanje se uvek nalazi u „očuvanju bezbednosti“.

Srbija i svet – gde je razlika?

Kada se sagleda praksa u navedenim državama, zajedničko im je da policija uvek koristi sva raspoloživa sredstva kako bi demonstracije stavila pod kontrolu. Od vodenih topova, gumenih metaka, suzavca, pa sve do helikoptera i oklopnih vozila, bezbednosne snage zapadnih zemalja jasno stavljaju do znanja da nasilje neće biti tolerisano.

Sa druge strane, u Srbiji se primećuje gotovo suprotna praksa – policija često izbegava sukobe i direktnu konfrontaciju, beži od nasilja i prekomerne upotrebe sile. Čak i u trenucima kada se nasilje preliva na ulice, policijski odgovor ostaje ograničen i okvirno pravilan, sa težnjom da se izbegnu ozbiljne posledice i žrtve.

Ova razlika otvara pitanje – kako je moguće da policije u Americi, Francuskoj ili Španiji bez zadrške koriste svu silu na raspolaganju, dok srpska policija bira suzdržan pristup? Da li je to znak slabosti sistema ili, naprotiv, pokazatelj da Srbija nastoji da deluje u okvirima prava i humanijeg pristupa bezbednosti?

Jedno je sigurno – dok svet često svedoči brutalnim obračunima na ulicama, srpska praksa se, barem za sada, kreće u pravcu izbegavanja eskalacije i zadržavanja policijske reakcije u granicama zakona.