Драган (35) изрешетан у Голфу 2 код "Мека" на Фонтани на Новом Београду: Пријатељи изашли по храну, а у њега испаљена киша метака

Деведесете су биле време када је Београд живео између ратних фронтова и сопственог хаоса. Улице су биле преплављене оружјем, пуцњава је било на сваком ћошку, а крвава убиства постала су готово свакодневица. У том хаосу сиромаштва и безакоња, криминалци су попримали митске размере. Сликали су се за новине, пунили насловне стране и своје сукобе водили јавним, готово медијским спектаклима. Све те приче, митске фигуре београдског подземља и крваву хронику једне изгубљене деценије, можете читати у нашој рубрици Криминал 90-их.

Драган Угарковић Угар био је један од препознатљивијих људи београдског подземља деведесетих, везиван за стару земунску гарду. У причама из тог времена описиван је као храбар и срчан, поштован међу старијима, али и добро познат полицији.

Рани реноме и "мало робије"

Према доступним наводима из тадашњих времена и сведочења из кругова који су га познавали, Угарковић је имао релативно мало затворског стажа у односу на репутацију која га је пратила. Забележено је да је крајем осамдесетих робијао у затвору у Холандији, где се дружио са некадашњим највећим југословенским макроом Ђуром Радоњићем Грофом. У затвору су, према тим наводима, имали и своју фудбалску екипу.

По повратку из иностранства посветио се легалним пословима, а све, како се тада говорило, у "границама" Земуна.

Успон у Земуну и први озбиљни сукоби

Након Ћентиног убиства, према наводима који круже у хроникама тог времена, незванично најмоћнији Земунац постао је Угар. Од првих корака у подземљу, описиван је као неко кога су старији поштовали. Управо у том периоду почињу и први напади на њега.

По земунској чаршији дуго се препричавала пуцњава између Угарковића и једног од водећих београдских, али по многима и првог југословенског коцкара. Када су се њих двојица сусрели, пријатељски су се поздравили, а потом загрљени запуцали један на другога. Обојица су у том обрачуну прошли са ранама по ногама.

"Зоља" и напад на дискотеку "Таш"

Према причи његових пријатеља, почетком деведесетих година Угарковић је први пут испалио ракету из ручног бацача "зоља". Мета је била дискотека "Таш", која је те вечери свечано отворена. Мотив напада остао је непознат.

У истим причама се наводи и да се у позадини помињао сукоб са Јованом Гузијаном Цунером, као и везе око Звездарског клана и дискотеке "Таш", али званичне потврде тих мотива у доступним наводима нема.

Ново рањавање и пут ка "Тифанију"

Убрзо је Угарковић поново рањен на једном од престоничких сплавова. Ипак, већ следеће упуцавање могло је по њега бити кобно.

Фебруара 1994.  изрешетан у ресторану "Тифани"

Фебруара 1994. године рањен је у вождовачком ресторану "Тифани" са више од двадесет метака из "хеклера". Зли језици су тврдили да му је то сместио Борис Петков, а по тадашњим причама по граду, у кући Петкова одржано је заседање ратног штаба и Угарковић је проглашен за непријатеља.

Угарковић је приче да му је Петков сместио овај напад прокоментарисао "као покушај да му увале коску, али да он није мало дете и да то не наседа".

"Ако је човек паметан, никада неће реаговати на прву лопту. Данас су људи спремни на све. Мене су изрешетали иако сам дошао да измирим два човека" - говорио је Угар после напада.

После овог догађаја који је уз велику срећу преживео, појавио се у медијима и отворено говорио о себи.

Био у легији странаца са Милорадом Улемеком Легијом

Александар Јововић Јовке (преминуо прошле године), један од жестоких момака миљаковачке екипе деведесетих, говорио је о Угаровој храбрости, али и проблемима које му је та храброст доносила: 

- Мој друг Драган Угарковић Угар је некада био најјачи у Земуну. Убијен је метком у потиљак и не зна се сигурно ко га је убио, прича се да је у то умешан Земунски клан. А свуда га је било, замерио се многима. Он је преживео 16 метака када је сам отишао у "Тифани" на Вождовцу и тражио да се врати нека роба коју су отели његовом другу. Он је био храбар, био је са Милорадом Улемеком заједно у Легији странаца. Био је довољно вешт да се скупи кад су пуцали на њега и преживео, али је израњаван стомаку, по рукама и ногама, изгубио је четири прста на шакама док је штитио главу, па су му и црева крпили... Операција је трајала 14 сати, то је било више тимова лекара који су улазили једни за другима. Неким чудом је преживео кишу метака. Али њега је убила прејака реч, свуда га је било, у свакој причи. Љутио се што сам ја био добар са Михајлом Дивцем, мене је волео, чак је ранио Мирка Босанца јер је он покушавао да ме намести Бомбашу. Свуда га је било и свима је стао на жуљ, а никога се није плашио, није ни питао шта је чије, само дође и узме. А пратио га је глас, легионар који је преживео 16 метака, значи једино базуком да га гађаш - причао је покојни Јовке у једној емисији.

Писац, новинар и аналитичар медија Саша Ђуровић говорио је о Угаровој храбрости на улици, али и погрешном избору пријатеља:

- Угар је био најбољи пријатељ мога брата. То је најхрабрији човек кога сам икада упознао. О томе сведочи чињеница што је сам ушао у "Тифани". Мој брат га је чекао напољу у колима. Унутра су га испуцали, вероватно је рекордер по броју метака које преживео, неки кажу 13-14, а чак преко 20. Тај који је највише испалио метака био је друг Горана Вуковића (тадашњег вође вождовачког клана), иначе полицајац. Угар је успео да се опорави, али је то оставило последице. Кад смо ишли да га посетимо у болници, видео сам у соби да неки човек држи уперен пиштољ у Угарову ногу. Ја се као саплетем и гурнем га, он се окрену, скочи мој брат као немој, ја као случајно сам се саплео, после питам ко је тај, кажу ми брат и Угар као њихов друг из Земуна, ја кажем какав друг, држи те на нишану, они као ма шали се. После се показало какав је био “друг” и Угару, и мом брату, и Амонијаку. Тај човек је иначе радио за Службу и био близак са Ражнатовићем, а био је добар са Угаром до једног тренутка, а онда су се посвађали. После је убијен Угар, а онда и тај човек, како кажу од тог новооформљеног Земунског клана. Знам да је Угар са њима био у добрим односима, и једни и други су радили са колима. Е сад, да ли су они убијали људе јер су некога светили или су то радили за свој рачун, то не бих знао. Кад је Угар убијен, знао сам да је то урадио неко из Земуна, пошто је он сам ретко прелазио мост, јер су иначе Земунци такви, воле свој крај и не воле да прелазе реку, кад баш морају, онда негодују и кажу: “Јао, морам данас у Београд...” - испричао је Саша у једној емисији.

Повлачење из медија и послови "у сенци"

После рањавања у "Тифанију", Угарковићево име није се више често провлачило по новинама. Отворио је ресторан и локал са покер аутоматима, док се у београдском подземљу причало да се бавио и разним веома уносним нелегалним пословима.

О његовој каријери пријатељи су говорили да је била крвава, али и успешна. Наводили су да је имао много непријатеља који су га се хтели што пре решити и да су чак пет-шест пута покушавали да га уклоне. По оценама добрих познаваоца прилика, успешност у послу је делом приписивана томе што се није претерано експонирао.

У појединим наводима истицано је и да је, иако добро познат полицији, углавном сарађивао са уским кругом нераздвојних пријатеља, углавном Земунцима, који се никада нису мешали у послове других престоничких гангова и покушавали су да задрже своју територију - Земун.

21. новембар 1999. - ликвидација код "Фонтане"

Драган Угарковић Угар, припадник старе земунске гарде, убијен је 21. новембра 1999. године увече код "Фонтане" на Новом Београду. На београдском асфалту поново, у то време, је употребљена аутоматска пушка "калашњиков".

Угарковић је усмрћен око 21 сат, у Новом Београду, у Улици Народних хероја код броја 1, поред кафане "Фонтана", док је седео за управљачем свог аутомобила металик сивог "голфа 2" регистрације италијанског града Болоња (БГ 924-571).

Убице су црном "асконом" без регистарских таблица дошле из правца улице Париске комуне и пришле жртви с леве стране. Непосредно пред долазак нападача, Угарковић је паркирао "голф" тик иза такси станице, како би двојица његових сапутника отишла до педесетак метара удаљене зграде "Мекдоналдса". Нападачи су из прикрајка чекали да Угарови пријатељи уђу у "Мек", да би потом из "асконе" у покрету испалили више од десет хитаца. Девет метака су погодили жртву у главу и врат, док је седео у колима са упаљеним мотором и жмигавцима.

Трчећи из "Мекдоналдса", Угарковићеви пријатељи су кренули ка смртно рањеном Земунцу који је још давао знаке живота. Затекли су га са отвореним очима, а тако је и преминуо.

После ликвидације, нападачи су побегли низ Народних хероја у правцу зграде Савезне царине, одакле им се губи сваки траг и полиција интезивно трага за њима. Угарковићеви сапутници на лицу места су приведени у полицију на информативни разговор, а како се сазнаје, сви пуштени.