Деведесете су биле време када је Београд живео између ратних фронтова и сопственог хаоса. Улице су биле преплављене оружјем, пуцњава је било на сваком ћошку, а крвава убиства постала су готово свакодневица. У том хаосу сиромаштва и безакоња, криминалци су попримали митске размере. Сликали су се за новине, пунили насловне стране и своје сукобе водили јавним, готово медијским спектаклима. Све те приче, митске фигуре београдског подземља и крваву хронику једне изгубљене деценије, можете читати у нашој рубрици Криминал 90-их.

Ђуро Радоњић Гроф - Црногорац који је преживео крваве деведесете, али га је убила судбина, не метак

Док су многи актери београдског подземља у то време завршили под рафалом или у експлозији, прича о Ђури Радоњићу Грофу издваја се по једном - преживео је крваве године српског подземља, али је на крају страдао тамо где то нико није очекивао, у саобраћајној несрећи.

Од сиромашног дечака до "Грофа" београдског подземља

Ђуро Радоњић, Црногорац са Косова, у Београд стиже са свега 15 година. Надимак "Гроф" добија због стила живота, скупих изласака, елитних локала, лепих пратиља и арогантног држања по ком су га сви памтили. У околини Железничке станице почиње да гради репутацију, како је сам говорио, тада је "требало да се побијеш са једним, са другим, да би стекао име".

Прве велике паре Грофу стижу из проституције. Другови су му, док би били ухапшени, "остављали девојке на чување", а он би зарађивао од посла који се тада одвијао далеко од очију јавности, без огласа, без интернета, без мобилних телефона.

Европа, робија и пад југословенског утицаја

Када му је Београд постао тесан, Гроф одлази у Западну Европу. Тамо започиње дуга, мрачна епизода по којој ће га многи памтити.

У Немачкој, Италији, Аустрији и Холандији проводи укупно 11 и по година у затворима, највише због пљачки. Говорио је отворено о тадашњем подземљу:

- Држали смо све у Немачкој… после су то преузели Шиптари и Хрвати. Љубина смрт пресудила је свему. Не можеш да поредиш Дују, Мета, Јогија са клинцима који иду да шанирају гардеробу… Дуја је био име у Амстердаму, а Љуба и Ћента за Немачку." - говорио је Гроф.

Његове робијашке анегдоте постале су део усмене историје криминала. У Холандији је, како прича, долазио до цигарета тако што је сатима ударао у врата ћелије, док му чувари не попусте. Прича о томе како је један чувар омекшао тек када га је земунац Драган Угарковић Угар назвао "горим од Хитлера" постала је култна међу криминалцима тог времена.

Гроф је истицао и нешто по чему је био јединствен:

"Једини сам Југословен у немачким затворима који није добио ни дан скраћења казне."

Повратак у земљу: легалан живот, ресторани, бутици

По повратку у Југославију, повлачи се из криминала. Отвара ресторане и бутике, покушава да живи мирније и да остави мрачне године иза себе. Његово искуство и европске робијашке приче постале су део филма "Видимо се у читуљи", где је рекао једну од најпознатијих реченица читавог документарца:

"Могу сви да живе, да поделе град, да имају довољно новца… Млади су, схватиће једног дана, ако преживе."

Ђуро Радоњић Гроф

Мало ко је тада разумео дубину те реченице, која се испоставила као пророчка, јер многи актери лудих деведесетих губили су животе свакодневно.

Трагичан крај човека који је преживео метке, рат и подземље

Иако је, за разлику од многих из своје генерације, избегао метак, ликвидације, заседе и крваве обрачуне, судбина га је чекала на другом месту.

Иронија његове смрти додатно је наглашена детаљима удеса. Човек који је живот провео окружен скупим аутомобилима, елитним проводима и опасним људима, погинуо је док је управљао старим "стојадином", далеко од гламура и криминалних легенди које су га пратиле. Уместо метка, ликвидације или подземне освете, Грофа је угасила "обична" саобраћајна несрећа, што његов крај чини једним од најбизарнијих у читавој генерацији тадашњих београдских криминалаца.