"Кациге које су имали тај дан стоје једна поред друге..." Болна исповест оца чији је син страдао заједно са девојком "Видео сам убицу како се смеје са пријатељима, а моје дете лежи у гробу"

На путу их је, возећи „мерцедес,“ усмртио старији мушкарац (83) из Крчедина. 

Возило је налетело на млади пар, који је преминуо на лицу места.

Судски процес, који је уследио након овог трагичног догађаја, био је дуготрајан и мучан за породице које су изгубиле своју децу. 

Осуђен је на три године затвора, али бол породица  додатно је продубила чињеница да је возач, са својом доживотном немачком возачком дозволом, више од 25 година избегавао медицински преглед који би оценио његово здравствено стање за вожњу.

Вечерашњи гост емисије "Црна хроника" која се емитује на Курир телевизији био је отац настрадалог младића.

"Погинули на месту"

- Тај 18. октобар за нас је био обичан дан, све до вечерњих сати док нисмо добили позив од његовог пријатеља да се догодила саобраћајна несрећа у Инђији, као и да је мотор исти као од сина. Узео сам телефон и позвао га, он се није јављао. Почео сам да листам портале у потрази за информацијама, на једном инђијском порталу успео сам да пронађем информацију о саобраћајној несрећи, али без детаља и иницијала. Тада позивам полицисјку станицу у Инђији, одакле ми говоре да позовем Хитну помоћ у Бешки. Они су ме вратили на полицијску станицу и тада сам схватио о чему се ради - започео је своју исповест отац настрадалог младића.

- Питали су ме где се налазим и замолили ме да дођем до полицијске станице. Када смо супруга и ја дошли тамо, начелник нас је одвео код њега у канцеларију и саопштио да се догодила саобраћајна несрећа где су обоје подлегли повредама на лицу места. У том тренутку нам се све срушило. Тада полако креће наша агонија. Живот нам се из бајке претворио у кошмар који тек треба да пребродимо.

Испричао је и како је породица настрадале девојке сазнала за кобну несрећу:

 - Породица ме у том тренутку позива да провере шта се дешава. Они још увек нису знали, међутим, њеној сестри су почеле да стижу поруке саучешћа. Тада сам им саопштио шта се догодило. Добио сам информацију да је она на лицу места преминула, а према фотографијама сам видео да је он још давао знакове живота, али када су му скинули кацигу, ту је био крај.

"Нисам тада размишљао ко је тај што их је убио"

Након сазнања да су изгубили своју децу, породице су се сусреле и са планирањем сахране, те су се одлучили да из поштовања према љубави коју су делили, то учине заједно:

- Супруга је хтела да идемо да га видимо одмах те вечери. Нисам то смео да дозволим, вратили смо се назад. Никада нећу заборавити њен камени изглед лица, јако је била везана за њега. Људи су почели да долазе, а мене је то нервирало, није ми пријало. Сео сам и размишљао каква је то љубав била, волео бих да их сахранимо заједно. Њена породица покушавала је сутрадан да ме пита управо то о чему сам ја размишљао. У том болу као да ми је неко скинуо један део терета са срца.

 - Држим погребно предузеће у Старој Пазови, нагледао сам се свега и свачега. Мислим да је мени управо због тога било још горе. Два дана након тога, деца су заједно сахрањена, баш онако како смо желели. Пар дана након сахране, супруга, ћерка и ја кренули смо на психотерапију. Он није било дете, већ мушкарац и зрео човек. Био сам поносан да је он прихватио мој посао. Одједном сам остао сам као сироче у пустињи.

"Само ову информацију смо добили"

Открио је и детаље саме саобраћајне несреће. 

Како је истакао, кобне ноћи није успео да сазна много информација:

- То вече, када смо отишли у полицисјку станицу, добили смо само кратку информацију да су настрадали усред непропуштања права првенства. Човек од тада 83 године је излетео са споредног пута на главни, практично им онемогућио право првенства и они су ударили у његово возило. Човек је одмах те вечери задржан 48 сати у притвору. Само ту информацију смо добили - испричао је и додао:

- После неколико дана стигао нам је позив од јавног тужиоца из Старе Пазове да се јавимо код ње у канцеларију ради саслушања у својству оштећених. Знали смо да човек има 83 године, да није био под дејством алкохола. Накнадно се установило да нема нашу, већ инострану возачку дозволу, која се у Немачкој издаје трајно. 

"Доживео сам шок изласком из суда"

После извесног времена, започет је циклус суђења који је за обе породице настрадалих био веома мучан. Отац је описао како је изгледао њихов први сусрет са убицом, као и на који начин су успели да га преброде:

- После три месеца кренуло је суђење, тада смо први пут видели тог човека. У холу суднице био сам са мајком и оцем настрадале девојке, а он је био на другој страни. Никакав покушај позивања и изјављивања саучешћа, ни било каквог контакта са његове стране према нама, није било. Када је он давао исказ у суду, судија нас је замолила да изађемо напоље. Изјавио је да је чуо од полицијског инспектора да је мој син ишао преко 200 километара на сат, вештачењем је утврђено да се кретао 105 километара на сат. Оно што је он урадио је кривично дело, а за прекорачење брзине је мандатна казна.

Оно што се догодило након суда, неутешни отац каже да му се дубоко урезало у сећање:

- Када смо изашли из суда, доживео сам шок. Човек је сео у ауто да иде, а адвокат га је питао "Да ли може да вози?" Сео је у ауто и одвезао се. Питао сам судију колико ће још деце да погине на путу? Добио сам објашњење да све док не буде правоснажне одлуке, он има право слободно да се креће. Они немају ни шта да му одузму, он нема нашу возачку дозволу. Син није био ни рођен када је убица последњи пут био на лекарском прегледу и добио возачку дозволу. На суђењу је изјавио да изузетно добро види и да је савршено здрав човек. Био је перфектно здрав до момента када је морао да иде у затвор, тада је добио хиљаду болести.

"Никада није дала пет година, па не може ни први пут"

Пресуда је оно што највише боли породице које је мушкарац завио у црно:

-  Добио сам информацију да је он у Немачкој избегавао да вози, а овде је возио. Ишао сам тим трагом, да је направио овакво дело у Немачкој, било би му одузето све што има. Тамо се придржаваш, а овде дођеш да се бахатиш и убијаш нечију децу. Основни суд осудио га је на три године затвора, тужилац је тражила пет година и нагласила је да се ради о изразито младим људима који су требали да допринесу овом друштву. Судија је своју пресуду образложила тиме да током своје каријере, за овакво дело, никада није дала пет година. То је био њен одговор. У Старој Пазови имали смо два суђења, а ја сам на њима себе видео као окривљеног, као да је он у изузетно овлашћеном положају. Тако малу казну добио је, између осталог, зато што је породичан човек. Апелациони суд је то написао у образложењу и на основу тога му је смањена казна, а ја мислим да су на то утицале и његове године.

"Да ли ћу ја тиме бити херој?"

Да ли је икада помислио на освету, на један начин питање је које би му многи поставили, а он каже:

- На суђењу је његов адвокат мог сина коментарисао искључиво негативно, да је ишао пребрзо, да је изузетно млад и да није имао возачку дозволу, што није тачно. Он је ословљаван са великим суперлативом, као савестан и одговоран човек. Фокус се створио на њему, имао сам утисак да се мени суди. Све време док је то трајало, он је био само месец дана у притвору. У мени је будило бес то што је он нормално шетао. Када сам ишао на викендицу у Сланкамену, видео сам њега како опуштено шета пса и смеје се са пријатељима, док моје дете лежи у гробу. У сваком мом бесу, у себи сам питао сина шта да радим. Знам да би ми он рекао да га пустим. Нећу да кажем да нисам размишљао о освети, али увек сам у том тренутку помислио и на ћерку. Да ли ћу ја тиме бити херој? Нећу.

"Две године након несреће"

Истакао је како се пре несреће није познавао са породицом настрадале девојке, али да их је трагедија зближила. 

Са њима је редовно у контакту, а о томе колико је бол утихнула, мало више од две године након несреће, рекао је:

- Од тог дана нисмо исти какви смо били пре. Не прија вам друштво пријатеља и људи. Најгора реченица коју сам после тога доживео је "Имаш ћерку, мораш да живиш за њу". Ја и сада имам двоје деце, само су физички раздвојени. Трудим се да надоместим ћерки све што јој фали, она је то најтеже поднела. Све те ствари које је мој син радио "Знам да је теби жао, син је син, а ја сам само ћерка". То ме је јако погодило, те сам се трудио да нас све ово још више зближи. Ја сам ту уз њу и гурамо живот даље.

Како је испричао, са супругом се разишао непосредно након несреће, поднети трагедију заједно за њих није било могуће, али упркос томе, успевају као породица:

- После те трагедије сам се разишао са супругом, свако на своју страну. Нисмо могли да функционишемо. На двогодишњицу њихове погибије, супруга и ја седимо у судници и судимо се. Она је била изузетно везана за њега, мени је ње највише жао. Оно што је дирљива ствар, она би урадила све за њега. У контакту смо, али од једне веселе породице, ја сам остао сам. У његовој соби стоји све онако како је он оставио. Кациге које су имали на глави тај дан стоје једне поред друге. Сликао сам га тај дан када је лежао у кући, његово лице јадно и изударано. Када листам слике, наиђем и на њих и тада почнем да се распадам. Устанем и откључам кућу да може да се уђе ако ми се нешто деси - закључио је неутешни отац.

Србија Данас/Курир