Серијски убица из Ниша: Силовао, па комадао своје жртве, а пре крвавог пира изговарао је ЈЕЗИВЕ РЕЧИ

У америчкој савезној држави Флориди за десет дана пронађене су три мртве особе у граду Тампа, а све указује на серијског убицу. Наиме, убица жртве масакрира код аутобуске станице, а грађани су у страху не ноћу не смеју да изађу на улице. Више о томе читајте КЛИКОМ ОВДЕ!

Да ни нашу земљу нису заобишли овако страшни злочини, ни постојање серијског убице показује случај када се на територији бивше СФРЈ у послератном периоду појавио брутални злочинац Миодраг Столе Трифуновић, човек који је важио за најинтелигентнијег и нажалост, најефикаснијег серијског убицу.

Радосава, сведок са насипа у Борчи: Видела мушкарца са Јаном, ништа чудно се није десило

Никола Думнић, адвокат Зорана Марјановића: Поступак бесмислен, сведочења немају везе са случајем

Профилу овог убице може се приступити с психолошког аспекта који је дубоко укорењен у његово детињство. Наиме, рођен је у Нишу у проблематичној породици. Његов отац био је ноторни коцкар и алкохоличар, те је у њихову породичну кућу доводио жене сумњивог морала а своју супругу, Столетову мајку, терао да присуствује сексуалном чину са другим женама.

Нездраво окружење у којем је одрастао утицало је на то да Столе замрзи цео женски род. Већ тада је размишљао на који начин да се освети женама за понижење којима је због његовог оца била изложена његова мајка.

Свој први злочин Трифуновић је извршио у петнаестој години живота, у Мерошини поред Ниша, било је то кривично дело силовање. Жртва му је била дванаестогодишња девојчица. Како је страховала да ће овај немили догађај утицати на репутацију читаве породице, Столетова мајка решила је да се са сином пресели у Београд. Чак и након пресељења у престоницу земље, наставио је да задовољава своје болесне нагоне. 

Непосредно пред почетак Другог светског рата, Миодраг Трифуновић представљао је страх и трепет за парове по београдским парковима у касним вечерњим сатима. 

Интересантан је податак да је још током школовања пасионирано сакупљао све што је на српском језику било објављено о Џеку Трбосеку. Такође је обожавао и Балзакову књигу "Голицаве приче". Поред похотних ликова из Балзакове прозе, Трифуновић се дивио Трбосековој снази, интелигенцији и сналажљивости, као и двоструком животу који је водио. Тада је одлучио да надмаши свог идола. У томе је, како се касније испоставило – и успео. Столе није водио двоструки, већ троструки живот.

Месец дана пре почетка својих манијакално-убилачких пирова из стана позоришног и филмског глумца Миливоја Мавида Поповића украо је перику, бркове, браду, одела и специјалне уметке за попуњавање образа. Захваљујући тим реквизитима скоро годину дана наводио је на лажне трагове тадашње оперативце Повереништва за унутрашње послове града Београда.

Прво убиство Столе Трифуновић извршио је 31. јануара 1948. године. Двадесет дана касније Столе, кога је народ у међувремену прозвао Фантом, масакрирао је двадесетдвогодишњу Славицу. Њено унакажено тело спаковао је у две вреће и бацио у Саву. Фантом је најрадије харао по Звездарској шуми.

 Песма коју је најчешће пре почетка крвавог пира рецитовао гласила је:

"Некад давно, у праисторијско доба,

Завијаше мој предак и био је сретан.

А био је ружан ко права Ругоба.

Али никад тужан, никад ко ја сетан".

Интересантан је и начин на који је Миодраг Столе Трифуновић ступао у контакт с потенцијалним жртвама. Девојкама и женама прилазио је с тугаљивом причом о болесној супрузи која је сама остала код куће и којој је неопходна помоћ.

Миодраг Столе Трифуновић допао је шака радницима Озне када је почео да убија мушкарце или прецизније речено своје јатаке и ортаке с којима је пљачкао дипломатске магацине, продавнице и куће. Фаталну грешку направио је приликом подметања пожара у бифеу "Златно буренце" који се налазио на Звездари. Те 1948. године у Београду је регистровано четрнаест Столетових убистава, али тачан број његових жртава у престоници до данас је остао непознат, као што се не зна ни колико је тачно убио особа у околини Ниша, као и у душевној болници у Топоници у којој је једно време био смештен.

Оперативцима Повереништва за унутрашње послове града Београда - одсека за крвне деликте испричао је на који начин је у касним вечерњим сатима давио душевне болеснике у Топоници. Наиме, пре егзекуције пажљиво је чекао да утону у сан. Убијао их је да би присвајао њихова следовања цигарета и хране. У болници та убиства никога нису интересовала. Сви лекарски извештаји гласили су идентично - болесник умро у сну од срчаног или можданог удара.

И до данас је остало неразјашњено да ли су Столетови "подвизи" били само плод његове болесне маште или су се  заиста догодили. У многим српским градовима архива о злочинима почињеним крајем тридесетих година двадесетог века била је уништена. У полицијској архиви не постоје Фантомове фотографије, стога је данас немогуће макар и овлаш реконструисати Столетов прави изглед.

Највећи серијски убица са простора бивше СФРЈ, Миодраг Столе Трифуновић, сам је себи пресудио. Када је завршио у затвору, решио је да све оконча на себисвојствен начин. Наиме, из кревета је ишчупао две гвоздене шипке, једну је набио себи у уста док је другом шипком пробио себи срце.