"Ово дете дише" Исповест докторке која је прва ушла у "Рибникар" након масакра: Ниједан тренутак није избледео из сећања
Пред Вишим судом у Београду прошле седмице је изречена пресуда Владимиру и Миљани Кецмановић, родитељима малолетног убице из Основне школе "Владислав Рибникар".
Када се спомене 3. мај и ОШ "Владислав Рибникар", чега се прво сећа и где смо ми данас као друштво након ове огромне трагедије која нас је задесила, за емисију "Редакција", говорила је др Ивана Стефановић из Хитне помоћи.
- Тог дана све је почело као и 3. маја 2023. године - био је леп и миран дан, али се завршио на начин који је заувек променио све нас који смо га доживели. У том тренутку била сам на послу када ме је дете позвало и рекло шта се дешава у школи, својим речима. Отишла сам у кол центар да видим са којим екипама могу да одем по дете, јер је било јасно да ће деца бити пуштена кући. Иако сам чула колегу како даје инструкције да се пошаљу све слободне екипе, и даље нисам могла да прихватим да се у школи нешто тако страшно дешава - почела је Стефановић.
Описујући тренутак доласка у школу и прелазак из родитељске у професионалну улогу, истакла је да је убрзо постало јасно да је ситуација изузетно тешка и да у појединим случајевима није било могућности за медицинску интервенцију.
- Када сам стигла испред школе, срела сам наставника географије. Како ме у школи познају, једноставно сам ушла унутра и у том тренутку престајем да будем мама и почињем да будем лекар. Оно што прво видите јесте коме не можете да помогнете. Ситуација је била таква да је било јасно да су код појединих повреда исходи смртни и да нема медицинског деловања, па се нисмо ни приближавали како не бисмо реметили увиђај - каже она.
Како је даље Стефановић објаснила, у таквим ситуацијама емоције су потиснуте због природе посла, док је током интервенције у учионици уследила прва тријажа и хитно збрињавање једног детета.
- Када радите у ургентној медицини, научени сте да емоције оставите по страни и да функционишете. Годинама се то учи, и није свако способан за такав рад. Ми смо тада радили оно што смо могли, док су емоције морале да остану по страни. Важно ми је да кажем да сам знала да је моје дете добро, и можда би данас разговор био другачији да то није био случај. У учионици је већ била колегиница педијатар која је урадила прву тријажу. Рекла сам: "Ово дете дише", и кренули смо у збрињавање - навела је.
- У једном тренутку сам пришла наставници која је тек тада подигла главу. Тада смо схватили размере свега. И данас, после три године, ниједан тренутак тог дана није избледео из сећања. Све је и даље веома живо и стално ме подсећа колико се трагедије могу догодити чак и на местима која сматрамо најсигурнијим. Што се тиче изречене пресуде Владимиру и Миљани Кецмановић, максимална законска казна је минимум који овакви случајеви заслужују. Ово нас све опомиње да морамо више да водимо рачуна о деци и да на време тражимо помоћ стручњака ако приметимо било какве промене - истакла је.
Стефановић је за Курир телевизију оценила да пресуда треба да буде упозорење целом друштву, уз поруку да одређене ситуације и садржаји нису примерени деци и да правда, иако спора, мора бити достижна.
- Надам се да малолетни починилац никада неће бити пуштен из институционалног система, јер верујем да би без тога могао поновити сличан чин. Ова пресуда треба да буде опомена свима нама - не само као правда, већ и као упозорење. Неопходно је да разумемо да одређене ствари нису за децу и да чак и једна ситуација може бити окидач са тешким последицама. Правда можда касни, али верујем да мора бити достижна - за емисију "Редакција", рекла је Стефановић.
Србија Данас/Курир
