РОДИТЕЉИ У ЗАТВОРУ, А ШТА ЋЕ БИТИ СА ДЕЧАКОМ УБИЦОМ? Закон Србије јасно открива ко сада одлучује о његовој судбини
Да ли остаје у установи, добија старатеља или држава преузима потпуну контролу?
Владимир и Миљана Кецмановић, родитељи малолетника који је 3. маја 2023. године починио масакр у ОШ "Владислав Рибникар", осуђени су на затворске казне у поновљеном поступку. После пресуде, отворило се питање шта се по закону Републике Србије дешава са малолетником који не може кривично да одговара, а тренутно се налази у установи за ментално здравље.
Одговор није једноставан, јер се у овом случају укрштају кривично право, породично право, старатељство и прописи о лечењу лица са менталним сметњама. Пресуда родитељима сама по себи не значи да малолетник аутоматски излази из установе, нити да се одмах мења његов правни статус.
Зашто дечак убица не може да буде осуђен?
Према Кривичном законику Републике Србије, члан 4 став 3 прописује да се кривичне санкције не могу изрећи лицу које у време када је дело учињено није навршило 14 година.
Исто правило додатно је прецизирано у Закону о малолетним учиниоцима кривичних дела и кривичноправној заштити малолетних лица. Члан 2 тог закона наводи да лицу које у време извршења дела није навршило 14 година не могу бити изречене кривичне санкције нити друге мере предвиђене тим законом.
То значи да дете млађе од 14 година, чак и када изврши дело које је законом предвиђено као кривично дело, не може бити послато у затвор, малолетнички затвор или васпитну установу по основу кривичне пресуде.
Шта тада ради држава?
Члан 47 Закона о малолетним учиниоцима кривичних дела предвиђа да, када јавни тужилац или суд утврде да лице у време извршења дела није имало 14 година, кривична пријава се одбацује или се поступак обуставља, а одлука се доставља органу старатељства.
Орган старатељства је, према члану 12 Породичног закона, центар за социјални рад. Његова улога је да предузима мере заштите детета у оквиру породичноправних надлежности.
Да ли затвор родитеља аутоматски значи губитак родитељског права?
Не. Осуђујућа пресуда родитељима не значи аутоматски да су они потпуно лишени родитељског права. То је посебан судски поступак.
Породични закон у члану 81 прописује да родитељ може бити потпуно лишен родитељског права ако злоупотребљава права или грубо занемарује дужности из садржине родитељског права. Члан 82 уређује делимично лишење родитељског права, док члан 84 прописује када родитељско право престаје.
Другим речима, затворска казна родитеља може бити важна околност, али суд посебно одлучује о родитељском праву. Тек ако су родитељи потпуно или делимично лишени родитељског права, или ако се не старају о детету на одговарајући начин, покрећу се даље мере заштите.
Ко онда брине о малолетнику?
Породични закон у члану 113 дефинише дете без родитељског старања. То може бити дете чији су родитељи потпуно лишени родитељског права, дете чији се родитељи не старају о њему или се старају на неодговарајући начин, али и дете код ког постоје друге околности због којих је потребна заштита државе.
Члан 124 Породичног закона прописује да се дете без родитељског старања ставља под старатељство. Поступак стављања под старатељство, према члану 329, покреће орган старатељства по службеној дужности.
Посебно је важан члан 332 Породичног закона, који каже да је поступак стављања под старатељство хитан. Орган старатељства је дужан да привремено обезбеди смештај штићеника у року од 24 сата од тренутка када је обавештен о потреби за старатељством, а решење о старатељству мора да донесе одмах, најкасније у року од 30 дана.
Да ли он остаје у психијатријској установи?
То не зависи од саме пресуде родитељима, већ од здравственог и правног основа за његов боравак у установи.
Закон о заштити лица са менталним сметњама прописује да дете може бити смештено у психијатријску установу уз писмени пристанак законског заступника, али и да установа мора да обавести орган старатељства ако процени да законски заступник не поступа у најбољем интересу детета.
Члан 21 овог закона предвиђа и могућност смештаја без пристанка ако лекар или психијатар процени да лице, услед менталних сметњи, озбиљно и директно угрожава сопствени живот, здравље или безбедност, односно живот, здравље или безбедност других лица, и ако не постоје мање рестриктивни начини заштите.
Задржавање у психијатријској установи није неограничено по аутоматизму. Према члану 35, даље задржавање без пристанка може се продужити решењем суда, најдуже до шест месеци по једном продужењу, уз извештаје о здравственом стању. Члан 45 предвиђа да се лице отпушта када истекне време одређено судским решењем и када престану разлози због којих је смештај одређен.
Шта је најреалнији сценарио?
У пракси, ако стручњаци процене да и даље постоје здравствени и безбедносни разлози, малолетник може остати у установи за ментално здравље. Ако родитељи због затвора не могу да врше родитељско право на одговарајући начин, центар за социјални рад може покренути мере из своје надлежности.
То може значити именовање старатеља, укључивање сродника ако испуњава услове, или директније поступање центра за социјални рад као органа старатељства. Међутим, пресуда родитељима не значи аутоматско пуштање малолетника из установе, нити аутоматски одлазак у хранитељску породицу или дом.
Шта када постане пунолетан?
Када наврши 18 година, престаје његов статус детета у смислу Породичног закона. Ипак, то не значи да аутоматски мора да буде отпуштен из здравствене установе.
Ако и тада буду постојали законски и медицински разлози за лечење или смештај без пристанка, примењиваће се прописи који важе за пунолетна лица са менталним сметњама. У том случају кључну улогу имају лекари, психијатријска установа, суд и орган старатељства.
Закључак је да судбина малолетника не зависи директно од затворске казне родитеља, већ од процене његовог здравственог стања, одлука суда, поступања центра за социјални рад и евентуалног одлучивања о родитељском праву.