RODITELJI U ZATVORU, A ŠTA ĆE BITI SA DEČAKOM UBICOM? Zakon Srbije jasno otkriva ko sada odlučuje o njegovoj sudbini

Vladimir i Miljana Kecmanović, roditelji maloletnika koji je 3. maja 2023. godine počinio masakr u OŠ "Vladislav Ribnikar", osuđeni su na zatvorske kazne u ponovljenom postupku. Posle presude, otvorilo se pitanje šta se po zakonu Republike Srbije dešava sa maloletnikom koji ne može krivično da odgovara, a trenutno se nalazi u ustanovi za mentalno zdravlje.

Odgovor nije jednostavan, jer se u ovom slučaju ukrštaju krivično pravo, porodično pravo, starateljstvo i propisi o lečenju lica sa mentalnim smetnjama. Presuda roditeljima sama po sebi ne znači da maloletnik automatski izlazi iz ustanove, niti da se odmah menja njegov pravni status.

Zašto dečak ubica ne može da bude osuđen?

Prema Krivičnom zakoniku Republike Srbije, član 4 stav 3 propisuje da se krivične sankcije ne mogu izreći licu koje u vreme kada je delo učinjeno nije navršilo 14 godina.

Isto pravilo dodatno je precizirano u Zakonu o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica. Član 2 tog zakona navodi da licu koje u vreme izvršenja dela nije navršilo 14 godina ne mogu biti izrečene krivične sankcije niti druge mere predviđene tim zakonom.

To znači da dete mlađe od 14 godina, čak i kada izvrši delo koje je zakonom predviđeno kao krivično delo, ne može biti poslato u zatvor, maloletnički zatvor ili vaspitnu ustanovu po osnovu krivične presude.

Šta tada radi država?

Član 47 Zakona o maloletnim učiniocima krivičnih dela predviđa da, kada javni tužilac ili sud utvrde da lice u vreme izvršenja dela nije imalo 14 godina, krivična prijava se odbacuje ili se postupak obustavlja, a odluka se dostavlja organu starateljstva.

Organ starateljstva je, prema članu 12 Porodičnog zakona, centar za socijalni rad. Njegova uloga je da preduzima mere zaštite deteta u okviru porodičnopravnih nadležnosti.

Da li zatvor roditelja automatski znači gubitak roditeljskog prava?

Ne. Osuđujuća presuda roditeljima ne znači automatski da su oni potpuno lišeni roditeljskog prava. To je poseban sudski postupak.

Porodični zakon u članu 81 propisuje da roditelj može biti potpuno lišen roditeljskog prava ako zloupotrebljava prava ili grubo zanemaruje dužnosti iz sadržine roditeljskog prava. Član 82 uređuje delimično lišenje roditeljskog prava, dok član 84 propisuje kada roditeljsko pravo prestaje.

Drugim rečima, zatvorska kazna roditelja može biti važna okolnost, ali sud posebno odlučuje o roditeljskom pravu. Tek ako su roditelji potpuno ili delimično lišeni roditeljskog prava, ili ako se ne staraju o detetu na odgovarajući način, pokreću se dalje mere zaštite.

Ko onda brine o maloletniku?

Porodični zakon u članu 113 definiše dete bez roditeljskog staranja. To može biti dete čiji su roditelji potpuno lišeni roditeljskog prava, dete čiji se roditelji ne staraju o njemu ili se staraju na neodgovarajući način, ali i dete kod kog postoje druge okolnosti zbog kojih je potrebna zaštita države.

Član 124 Porodičnog zakona propisuje da se dete bez roditeljskog staranja stavlja pod starateljstvo. Postupak stavljanja pod starateljstvo, prema članu 329, pokreće organ starateljstva po službenoj dužnosti.

Posebno je važan član 332 Porodičnog zakona, koji kaže da je postupak stavljanja pod starateljstvo hitan. Organ starateljstva je dužan da privremeno obezbedi smeštaj štićenika u roku od 24 sata od trenutka kada je obavešten o potrebi za starateljstvom, a rešenje o starateljstvu mora da donese odmah, najkasnije u roku od 30 dana.

Da li on ostaje u psihijatrijskoj ustanovi?

To ne zavisi od same presude roditeljima, već od zdravstvenog i pravnog osnova za njegov boravak u ustanovi.

Zakon o zaštiti lica sa mentalnim smetnjama propisuje da dete može biti smešteno u psihijatrijsku ustanovu uz pismeni pristanak zakonskog zastupnika, ali i da ustanova mora da obavesti organ starateljstva ako proceni da zakonski zastupnik ne postupa u najboljem interesu deteta.

Zadržavanje u psihijatrijskoj ustanovi nije neograničeno po automatizmu. Prema članu 35, dalje zadržavanje bez pristanka može se produžiti rešenjem suda, najduže do šest meseci po jednom produženju, uz izveštaje o zdravstvenom stanju. Član 45 predviđa da se lice otpušta kada istekne vreme određeno sudskim rešenjem i kada prestanu razlozi zbog kojih je smeštaj određen.

Šta je najrealniji scenario?

U praksi, ako stručnjaci procene da i dalje postoje zdravstveni i bezbednosni razlozi, maloletnik može ostati u ustanovi za mentalno zdravlje. Ako roditelji zbog zatvora ne mogu da vrše roditeljsko pravo na odgovarajući način, centar za socijalni rad može pokrenuti mere iz svoje nadležnosti.

To može značiti imenovanje staratelja, uključivanje srodnika ako ispunjava uslove, ili direktnije postupanje centra za socijalni rad kao organa starateljstva. Međutim, presuda roditeljima ne znači automatsko puštanje maloletnika iz ustanove, niti automatski odlazak u hraniteljsku porodicu ili dom.

Šta kada postane punoletan?

Kada navrši 18 godina, prestaje njegov status deteta u smislu Porodičnog zakona. Ipak, to ne znači da automatski mora da bude otpušten iz zdravstvene ustanove.

Ako i tada budu postojali zakonski i medicinski razlozi za lečenje ili smeštaj bez pristanka, primenjivaće se propisi koji važe za punoletna lica sa mentalnim smetnjama. U tom slučaju ključnu ulogu imaju lekari, psihijatrijska ustanova, sud i organ starateljstva.

Zaključak je da sudbina maloletnika ne zavisi direktno od zatvorske kazne roditelja, već od procene njegovog zdravstvenog stanja, odluka suda, postupanja centra za socijalni rad i eventualnog odlučivanja o roditeljskom pravu.