"МУК, ТИШИНА И ПСИХОЛОШКИ ШОК..." Славица Ђукић Дејановић о масакру у "Рибникару": Сви у Влади су ПЛАКАЛИ, добро памтим осећај ужаса!

- У време трагедије ја сам била у Влади са својим сарадницима. Када је вест дошла до нас шта се догодило, мислили смо да то није истина, а онда када смо се суочили са чињеницом и преко медија сазнали шта се догодило – то је био такав мук, у ходницима где сам се налазила и очај у душама свих нас. Највећи број нас је плакао, и ја сам плакала - присећа се Славица Ђукић Дејановић.

Добро памти и осећај ужаса, као и дубок емотивни бол који је у том моменту осетила. Мук, тишина и психолошки шок преплавио је просторије Владе Србије по сазнању ужасне вести.

- А онда сви смо почели након тога да се питамо зашто. Нешто мало касније природно је да људи траже кривца и да питају ко је крив - каже.

"Министар Ружић је тешко доживео сцене на месту трагедије"

Министарка здравља и тадашњј министар просвете нашли су се тада испред Рибникара у првим редовима.

- То осећање које је Бранко доживео том приликом и на крају његова одлука да он психолошки не може да издржи бол и очај који се просто проширио, не само међу родитеље, сроднике и децу... Просто једно колективно осећање немоћи се у једном моменту проширио, ушло је у њега доста дубоко и вероватно је то био један од мотива а не само очекивање окружења да поднесе оставку. Он јесте поднео оставку, заиста је изузетно тешко доживео и те слике догађаја на које је тамо наишао, биле су јако трауматичне и ми смо пријатељски о њима и касније причали јер је на неки начин просто имао потребу са неким то да подели - прича Ђукић Дејановић.

Истиче и да је у том моменту било тешко да се одупре позицији и прихвати посао министарке.

- Са мном је разговарао Ивица Дачић и врло озбиљно смо анализирали ситуацију, али морам рећи да је светла страна мог позитивног одговора да прихватим да будем министар била је међу мојим сарадницима. Ја сам заиста дошла у министарство у коме професионалци раде свој посао јако квалитетно. Читава влада је била врло заинтересована да се ситуација у образовном систему што пре нормализује на начин да се секундарне трауме и трауме сведу на минимум. Организовали смо се да проблем менталног здравља некако почнемо да решавамо на начин да се едукују и наставници и родитељи о томе колико заправо функционисање детета јесте једна велика енигма - каже Ђукић Дејановић.

"Траг очаја који се тог дана догодио живи и даље"

Након трагедије, требало је поновно организовати наставу у тој школи, поновити опције, што је поделило родитеље ученика те школе.

Како каже Ђукић Дејановић, у разговорима са свим групама родитеља, као и професорима, сви су са осећањем огромне туге и ужаса давали своје виђење како ублажити трауму, како заправо прићи питању насиља - посебно кривичног попут тог који је 3. маја прошле године завио Србију у црно.

Требало је направити сарадњу са удружењем психолога, Институтом за ментално здравље, програм за родитеље, али и наставнике.

- Ми смо направили одређена упутства, велику пажњу смо посветили том васпитном раду, разговору о врлинама, емпатији, дијалогу, поштовању различитости међу децом. Сугерисали смо свим школама, да школска година почне на један помало атипичан начин, у у ванпредметним активностима.

Истиче да су се сва правила и промене у школству доносиле како би било што мање ретрауматизованих родитеља, ђака и наставника.

- Али верујте, још увек, иако је прошло годину дана, траг очаја који се тог дана догодио живи у огромном броју и деце и породица - искрено је рекла Славица Ђукић Дејановић.

"Моја врата су 24 сата била отворена"

Истиче и да су њена врата за све родитеље ученика, и за ученике Рибникара њена врата 24 сата била отворена.

- Са највећим бројем њих сам имала најдиректнији контакт, разговарала сам. Знате, како год да се осећају и шта год да кажу родитељи деце које нема, они су за мене у праву, разумем сваку вербализацију, јер степен бола и ужаса који су они доживели је такав да нема мере која њих може задовољити - каже Ђукић Дејановић.

О меморијалном центру

Влада Републике Србије формирала је радну групу која се бави питањем меморијалног центра. У тој радној групи је двоје родитеља деце које више нема, представници Министарства просвете, културе, Министарства за јавна улагања, града Београда, општине Врачар и мултидисциплинарно заступљени стручњаци различитих профила.

- Психолози, етичари и људи који се баве виктимолошким проблемима су нам драгоцени јако, они осмишљавају културу сећања на тај догађај. Раде наравно и на прикупљању идеја како треба да изгледа, јер меморијални центар никако не може да се изнедри из идеје једног човека, једног стручњака, једне врсте стручњака. Биће потребан један дуг период за тражење идеје, поруке, како заправо и који стил поруке треба да има - рекла је Ђукић Дејановић.

Меморијални центар није само простор, већ место где ће се слати порука, каже Ђукић Дејановић - да се оваква трагедија више никада никоме и нигде не догоди.

- Важно је да се ради на култури сећања за жртве којих, нажалост, више нема. Важно је да родитељи знају да заиста нису остављени и да смо заиста са њима колико год можемо, не да умањимо бол, та бол се не може умањити - рекла је.

Уз помоћ стручњака из Норвешке идентификовали 3 нивоа трауме код деце из Рибникара

У томе су помогли и стручњаци из Норвешке који су разговарали са родитељима деце које нема, наставницима, децом, стручним институцијама, пре свега са Институтом за ментално здравље.

Како су и сами доживели велику трагедију, један од основних циљева норвешких стручњака био је да помогне у спречавању ретрауматизације.

- Један од модела смо користили у идентификацији деце која се налазе у јако великој потреби за менталном подршком. Кроз процедуру су стручњаци проводили најмање пола сата са сваким дететом где су родитељи дали сагласност да дете прича. Једна категорија деце се изборила и ментално функционисање у моменту тог разговора им је било неупадљиво. Друга категорија је изискивала саветодавни рад и упућивани су родитељи деце на то где треба да се јаве да раде на јачању менталне позиције и својих психичких снага. Трећа група је морала да оде код психијатра и та група деце је имала или константан пострауматски стресни поремећај или неко друго теже обољење које је изискивало дубљу и значајнију дужу стручну помоћ - испричала је Ђукић Дејановић.

Најважније је било, код све три категорије, да се не орочи време психолошке подршке. Мониторинг те деце траје и данас, годину дана од трагедије.

Потресне сцене испред школе

Данас се обележава прва годишњица масакра у ОШ "Владислав Рибникар" у Београду.

На посебном платоу испред школе, на којем су постављене фотографије и имена убијене деце и чувара ОШ "Владислав Рибникар" цео дан остављају цвеће и пале свеће.

У 8.41 испред школе чуле су се сирене за узбуну које су трајале минут.

На свим програмима у Србији у 8.41 сат прекинут је програм на минут. Црни екран и порука: "3. и 4. мај. Памтимо".

У Ташмајданском парку, месту где су убијена деца одрастала и који им је био омиљено место за игру постављен је видео-бим где се приказују фотографије страдалих.

Мајорка полиције Бојана Отовић Пјановић била је тог 3. маја прошле године међу првима који су крочили на место незапамћене трагедије - у зграду Основне школе "Владислав Рибникар" где је неколико минута раније убијено деветоро ђака и чувар.

Како је испричала, тај кобни 3. мај почео је свакодневним радним активностима. Била је на свом радном месту када су добили информацију да се дешава пуцњава у школи "Владислав Рибникар".

Србија Данас/Блиц/Аутор: Марија Бошковић