Бахата ликвидација на Газели код Сава Центра: Зоран и Средоје изрешетани из калашњикова усред дана - убиство од ког је Београд занемео

Деведесете су биле време када је Београд живео између ратних фронтова и сопственог хаоса. Улице су биле преплављене оружјем, пуцњава је било на сваком ћошку, а крвава убиства постала су готово свакодневица. У том хаосу сиромаштва и безакоња, криминалци су попримали митске размере. Сликали су се за новине, пунили насловне стране и своје сукобе водили јавним, готово медијским спектаклима. Све те приче, митске фигуре београдског подземља и крваву хронику једне изгубљене деценије, можете читати у нашој рубрици Криминал 90-их.

Средоје Шљукић Шљука - криминалац који је живео као недодирљив

Средоје Шљукић, познатији као Шљука, рођен је 7. јула 1972. године. Био је ожењен и отац двоје деце, а живео је у елитном делу Бежанијске косе. Важио је за човека који је водио рачуна о симболима моћи, возио је "ауди А8", а регистарске таблице његовог аутомобила носиле су датум рођења БГ 77-72.

У једном од последњих интервјуа тврдио је да никада није био хапшен и да је затвор видео само на филму, иако су у полицијским круговима кружиле приче да стоји иза бројних криминалних дела у Београду.

Вођа звездарског клана и човек са стотину људи на улици

Шљука је важио за вођу звездарског клана, криминалне структуре која је током деведесетих имала снажан утицај у Београду. Против њега је поднето више кривичних пријава, али никада није дуготрајно задржаван у притвору, што је додатно хранило гласине да ужива заштиту моћних људи из државних структура.

Према незваничним проценама, на улици је имао и до стотину људи, а готово се никада није кретао без личног обезбеђења.

Преживели телохранитељи и пуцњаве које су најавиле крај

Шљука је годинама био мета напада. Један од његових телохранитеља, В. Р. (21), убијен је, док је М. С. (21) рањен у пуцњави 24. септембра 2001. године код ресторана "Табор" на Звездари.

Нападач, З. Б. из Бијелог Поља, испалио је више хитаца и побегао, а полиција је касније расписала потерницу. Пуцњави је, према саопштењима, претходила свађа између Бошковића и Шљукића.

Напади, сачекуше и обрачуни без краја

Шљука је рањен и у кафићу код СЦ “Олимп” на Звездари, када је на њега пуцао Бане Гребенаревић. У том обрачуну погинула је Татјана Николић, случајна пролазница. Никада није утврђено из чијег метка је страдала. Гребенаревић је касније убијен у сачекуши на Бежанијској коси.

Раније, још крајем осамдесетих, Шљука је упуцао свог тадашњег шефа Качара, који је због тога остао тежак инвалид. Освета, сачекуше и вишегодишњи сукоби завршили су се ликвидацијом Качара, након чега је Шљука накратко осетио олакшање, али не задуго.

Последњи интервју Шљуке: "Нисам криминалац, то је глупо рећи"

Неколико месеци пре смрти, Средоје Шљукић Шљука дао је свој последњи интервју, у коме је покушао да разбије мит који га је пратио годинама. Повод је била велика прослава његовог 30. рођендана, организована 7. јула 2002. године на београдском сплаву "Бејвоч". Славље је, међутим, остало у сенци полицијске рације, током које су претресени гости и прегледана њихова возила.

У том интервјуу, Шљука је отворено говорио о оптужбама које су га пратиле годинама, одбацујући тврдње да је криминалац. Истицао је да никада није био осуђиван, нити је робијао, осим кратког задржавања у истражном поступку, наглашавајући да криминалци, како је говорио, "стално праве проблеме и проводе живот по затворима", што он, по сопственим речима, никада није радио.

Говорио је и о свом иметку, бензинским пумпама, кафићима, сервисима, бутицима и луксузној кући на Бежанијској коси, тврдећи да је све стечено легално. Према његовим речима, почетни капитал добио је од оца који је више од 15 година радио у иностранству, али је то ретко истицао како не би био етикетиран као "татин син".

Посебно емотивно говорио је о породици, истичући да су му супруга, син и ћерка центар живота, док му је најтеже падало то што се родитељи узнемиравају због прича које су годинама кружиле о њему. Није крио да је излазио у ноћне клубове, возио луксузни "ауди А8" са таблицама БГ 77-72, али је демантовао да се креће са обезбеђењем или да носи оружје.

Осврћући се на наводе о организованом криминалу, Шљука је тврдио да таква структура у Србији не постоји, исмевајући приче о сукобима гангова и сопственом повезивању са сваким рањавањем које би се десило у граду. Негирао је и било какву везу са наркотицима, тврдећи да дрогу не подноси и да је његово окружење "најчистије у Београду".

У интервјуу је говорио и о свом политичком ангажману, признавши да је био члан СПС-а, али да се убрзо дистанцирао када је схватио да се ствари одвијају у погрешном смеру. Помињао је и своје ратно искуство као добровољац, истичући да га је политички расплет дубоко разочарао.

Само неколико месеци касније, 27. септембра 2002. године, Шљукине речи остале су забележене као његово последње јавно сведочење, непосредно пре него што је убијен у рафалној сачекуши на Газели.

Ликвидација на Газели, рафали усред дана

Шљукина прича завршила се у једној од најбруталнијих сачекуша тог времена.

У Булевару Арсенија Чарнојевића, у близини Сава центра, на прилазу мосту Газела, дошло је до жестоке пуцњаве у којој су убијени Средоје Шљукић и његов брат Зоран.

У тренутку напада налазили су се у црном "аудију А8", заједно са В.Ћ., који је чудом остао неповређен. Док се Шљукићев аутомобил кретао левом траком у правцу града, сиви "ауди 100" им се приближио с десне стране, док је друго возило препречило пут.

Нападачи су испалили око 30 хитаца из аутоматског оружја, највероватније из калашњикова. Возило је потом ударило у "Опел аскону".
Шљука је преминуо на лицу места, док је његов брат Зоран подлегао повредама у Ургентном центру.

В.Ћ. и још једна особа која се налазила на задњем седишту бацили су се под седишта када је почела рафална паљба и тако остали неповређени.

"Земунски одстрел" и крај једног мита

Каснијом истрагом утврђено је да иза ликвидације Средоја Шљукића Шљуке и његовог брата Зорана стоје припадници Земунског клана, Сретко Калинић и Миле Луковић Кум. Према полицијским сазнањима, напад је био професионално испланиран и изведен са војничком прецизношћу, што је у том периоду већ био препознатљив потпис ове криминалне групе. Рафална паљба из аутоматског оружја била је толико прецизна да је, како су касније сведочили инспектори, аутомобил практично "разорен само на местима где су се налазили Шљукићи".

Ликвидација на прилазу мосту Газела, у близини Центра „Сава“, означила је не само крај живота једног од најмоћнијих људи београдског подземља деведесетих, већ и симболичан завршетак једне криминалне епохе. Шљука, који је годинама важио за недодирљивог, човека са везама, новцем и заштитом, уклоњен је без грешке, без упозорења и без шансе за бекство.

Тај "земунски одстрел" био је јасна порука, правила су се променила, а стари играчи, без обзира на репутацију и прошлу моћ, више нису били безбедни. Тако је завршен мит о Средоју Шљукићу Шљуки. 

Не хапшењима, не пресудама, већ рафалом који је заувек затворио поглавље београдског криминала деведесетих.