Bahata likvidacija na Gazeli kod Sava Centra: Zoran i Sredoje izrešetani iz kalašnjikova usred dana - ubistvo od kog je Beograd zanemeo

Devedesete su bile vreme kada je Beograd živeo između ratnih frontova i sopstvenog haosa. Ulice su bile preplavljene oružjem, pucnjava je bilo na svakom ćošku, a krvava ubistva postala su gotovo svakodnevica. U tom haosu siromaštva i bezakonja, kriminalci su poprimali mitske razmere. Slikali su se za novine, punili naslovne strane i svoje sukobe vodili javnim, gotovo medijskim spektaklima. Sve te priče, mitske figure beogradskog podzemlja i krvavu hroniku jedne izgubljene decenije, možete čitati u našoj rubrici Kriminal 90-ih.

Sredoje Šljukić Šljuka - kriminalac koji je živeo kao nedodirljiv

Sredoje Šljukić, poznatiji kao Šljuka, rođen je 7. jula 1972. godine. Bio je oženjen i otac dvoje dece, a živeo je u elitnom delu Bežanijske kose. Važio je za čoveka koji je vodio računa o simbolima moći, vozio je "audi A8", a registarske tablice njegovog automobila nosile su datum rođenja BG 77-72.

U jednom od poslednjih intervjua tvrdio je da nikada nije bio hapšen i da je zatvor video samo na filmu, iako su u policijskim krugovima kružile priče da stoji iza brojnih kriminalnih dela u Beogradu.

Vođa zvezdarskog klana i čovek sa stotinu ljudi na ulici

Šljuka je važio za vođu zvezdarskog klana, kriminalne strukture koja je tokom devedesetih imala snažan uticaj u Beogradu. Protiv njega je podneto više krivičnih prijava, ali nikada nije dugotrajno zadržavan u pritvoru, što je dodatno hranilo glasine da uživa zaštitu moćnih ljudi iz državnih struktura.

Prema nezvaničnim procenama, na ulici je imao i do stotinu ljudi, a gotovo se nikada nije kretao bez ličnog obezbeđenja.

Preživeli telohranitelji i pucnjave koje su najavile kraj

Šljuka je godinama bio meta napada. Jedan od njegovih telohranitelja, V. R. (21), ubijen je, dok je M. S. (21) ranjen u pucnjavi 24. septembra 2001. godine kod restorana "Tabor" na Zvezdari.

Napadač, Z. B. iz Bijelog Polja, ispalio je više hitaca i pobegao, a policija je kasnije raspisala poternicu. Pucnjavi je, prema saopštenjima, prethodila svađa između Boškovića i Šljukića.

Napadi, sačekuše i obračuni bez kraja

Šljuka je ranjen i u kafiću kod SC “Olimp” na Zvezdari, kada je na njega pucao Bane Grebenarević. U tom obračunu poginula je Tatjana Nikolić, slučajna prolaznica. Nikada nije utvrđeno iz čijeg metka je stradala. Grebenarević je kasnije ubijen u sačekuši na Bežanijskoj kosi.

Ranije, još krajem osamdesetih, Šljuka je upucao svog tadašnjeg šefa Kačara, koji je zbog toga ostao težak invalid. Osveta, sačekuše i višegodišnji sukobi završili su se likvidacijom Kačara, nakon čega je Šljuka nakratko osetio olakšanje, ali ne zadugo.

Poslednji intervju Šljuke: "Nisam kriminalac, to je glupo reći"

Nekoliko meseci pre smrti, Sredoje Šljukić Šljuka dao je svoj poslednji intervju, u kome je pokušao da razbije mit koji ga je pratio godinama. Povod je bila velika proslava njegovog 30. rođendana, organizovana 7. jula 2002. godine na beogradskom splavu "Bejvoč". Slavlje je, međutim, ostalo u senci policijske racije, tokom koje su pretreseni gosti i pregledana njihova vozila.

U tom intervjuu, Šljuka je otvoreno govorio o optužbama koje su ga pratile godinama, odbacujući tvrdnje da je kriminalac. Isticao je da nikada nije bio osuđivan, niti je robijao, osim kratkog zadržavanja u istražnom postupku, naglašavajući da kriminalci, kako je govorio, "stalno prave probleme i provode život po zatvorima", što on, po sopstvenim rečima, nikada nije radio.

Govorio je i o svom imetku, benzinskim pumpama, kafićima, servisima, buticima i luksuznoj kući na Bežanijskoj kosi, tvrdeći da je sve stečeno legalno. Prema njegovim rečima, početni kapital dobio je od oca koji je više od 15 godina radio u inostranstvu, ali je to retko isticao kako ne bi bio etiketiran kao "tatin sin".

Posebno emotivno govorio je o porodici, ističući da su mu supruga, sin i ćerka centar života, dok mu je najteže padalo to što se roditelji uznemiravaju zbog priča koje su godinama kružile o njemu. Nije krio da je izlazio u noćne klubove, vozio luksuzni "audi A8" sa tablicama BG 77-72, ali je demantovao da se kreće sa obezbeđenjem ili da nosi oružje.

Osvrćući se na navode o organizovanom kriminalu, Šljuka je tvrdio da takva struktura u Srbiji ne postoji, ismevajući priče o sukobima gangova i sopstvenom povezivanju sa svakim ranjavanjem koje bi se desilo u gradu. Negirao je i bilo kakvu vezu sa narkoticima, tvrdeći da drogu ne podnosi i da je njegovo okruženje "najčistije u Beogradu".

U intervjuu je govorio i o svom političkom angažmanu, priznavši da je bio član SPS-a, ali da se ubrzo distancirao kada je shvatio da se stvari odvijaju u pogrešnom smeru. Pominjao je i svoje ratno iskustvo kao dobrovoljac, ističući da ga je politički rasplet duboko razočarao.

Samo nekoliko meseci kasnije, 27. septembra 2002. godine, Šljukine reči ostale su zabeležene kao njegovo poslednje javno svedočenje, neposredno pre nego što je ubijen u rafalnoj sačekuši na Gazeli.

Likvidacija na Gazeli, rafali usred dana

Šljukina priča završila se u jednoj od najbrutalnijih sačekuša tog vremena.

U Bulevaru Arsenija Čarnojevića, u blizini Sava centra, na prilazu mostu Gazela, došlo je do žestoke pucnjave u kojoj su ubijeni Sredoje Šljukić i njegov brat Zoran.

U trenutku napada nalazili su se u crnom "audiju A8", zajedno sa V.Ć., koji je čudom ostao nepovređen. Dok se Šljukićev automobil kretao levom trakom u pravcu grada, sivi "audi 100" im se približio s desne strane, dok je drugo vozilo preprečilo put.

Napadači su ispalili oko 30 hitaca iz automatskog oružja, najverovatnije iz kalašnjikova. Vozilo je potom udarilo u "Opel askonu".
Šljuka je preminuo na licu mesta, dok je njegov brat Zoran podlegao povredama u Urgentnom centru.

V.Ć. i još jedna osoba koja se nalazila na zadnjem sedištu bacili su se pod sedišta kada je počela rafalna paljba i tako ostali nepovređeni.

"Zemunski odstrel" i kraj jednog mita

Kasnijom istragom utvrđeno je da iza likvidacije Sredoja Šljukića Šljuke i njegovog brata Zorana stoje pripadnici Zemunskog klana, Sretko Kalinić i Mile Luković Kum. Prema policijskim saznanjima, napad je bio profesionalno isplaniran i izveden sa vojničkom preciznošću, što je u tom periodu već bio prepoznatljiv potpis ove kriminalne grupe. Rafalna paljba iz automatskog oružja bila je toliko precizna da je, kako su kasnije svedočili inspektori, automobil praktično "razoren samo na mestima gde su se nalazili Šljukići".

Likvidacija na prilazu mostu Gazela, u blizini Centra „Sava“, označila je ne samo kraj života jednog od najmoćnijih ljudi beogradskog podzemlja devedesetih, već i simboličan završetak jedne kriminalne epohe. Šljuka, koji je godinama važio za nedodirljivog, čoveka sa vezama, novcem i zaštitom, uklonjen je bez greške, bez upozorenja i bez šanse za bekstvo.

Taj "zemunski odstrel" bio je jasna poruka, pravila su se promenila, a stari igrači, bez obzira na reputaciju i prošlu moć, više nisu bili bezbedni. Tako je završen mit o Sredoju Šljukiću Šljuki. 

Ne hapšenjima, ne presudama, već rafalom koji je zauvek zatvorio poglavlje beogradskog kriminala devedesetih.