Враћали се са мора, па завршили у дубинама језера: Трагедија која је завила Параћин у црно, породице угашене у једном трену - погинуло 32 људи, међу њима и деца

Постоје трагедије које време не брише, већ их још дубље урезује у сећање људи и градова.

Једна од њих догодила се 1988. године, када се аутобус са радницима Фабрике штофа из Параћина, на повратку из радничког одмаралишта на мору, након судара са камионом сурвао у хладне дубине Јабланичког језера.

Тридесет два живота угашена су у једном тренутку. Читаве породице. Комшије. Пријатељи. Колеге. Параћин је тог дана занемео - а бол и сећање на жртве никад нису нестали.

Људи често пролазе кроз живот оптерећени свакодневним бригама и ситницама, заборављајући колико је само постојање крхко и колико се, без наше контроле, може променити у једном тренутку.

На Фејсбук страници "Истините приче", објављено је подсећање на ову трагедију, али оно што оставља посебан утисак су коментари људи који су или изгубили неког свог или пак за длаку избегли смрт.

Тиха сведочења људи која су пуком срећом одустали од пута или изгубила неког свог најбоље описују сразмеру ове трагедије.

- Радници Фабрике штофа у Параћину су се 1988. враћали аутобусом из радничког одмаралишта на мору. На путу крај Јабланичког језера из супротног правца је неопрезни возач камиона изазвао судар те се аутобус са путницима сурвао у језеро. Тридесет две жртве, углавном читаве породице су епилог ове велике трагедије која је задесила породице погинулих, грађане Параћина и целе државе. Слава им! - наводи се на страници "Истините приче", а испод објаве само су се низали коментари.

- Бог ми је сведок - пише.

- Једва сам одговорила сестру која је наваљивала да идемо и водимо њену децу, моје сестриће. Свега ми на свету. Кад се то десило, она је ишла на сахрану, а ја сам плакала на сав глас - шта је могло да нам се деси.

У тим реченицама стане цео један живот који је могао да нестане. Једна одлука - граница између живота и смрти.

Катарина се сећа слике коју Параћин никада неће избрисати:

- Сви ковчези испред Хале спортова. Имала сам 13 година. Моја другарица из детињства је преживела јер су је бака и дека успели избавити из потопљеног аутобуса. Они нису.

Неки су преживели - али са сећањима која не бледе. Други нису отишли, али су заувек остали деца тог града.

У само једној реченици сведочи се о судбини:

"Три дана пре пута родитељи откажу и одемо за Грчку..."

Три дана...

Једна жена, данас у осмој деценији живота, говори без великих речи, али са тежином која боли:

- Топлица Савић са супругом и двоје мале деце - прве комшије. Девојка Јасмина из комшилука. Сви млади, недужни. Када сам тог јутра отишла на посао, тај призор не могу да заборавим. И данас свакодневно пролазим поред њиховог дворишта.

Дворишта су утихнула, без дечије граје. Куће су остале завијене у црнину која никада није скинута.

Из села Стрижа, петоро људи се никада није вратило.

Нестали су пријатељи, комшије, школски другови. Остала је тишина и сећање. Нека им је вечна слава.

Јутро после трагедије донело је звук који се не заборавља - лелек који је парао комшилук.

Није било сата, није било датума. Само звук који остаје заувек.

У безнађу се ипак појавио трачак наде: преживели су успели да испливају захваљујући једном снажном младићу који је, под водом, успео да отвори врата аутобуса.

Подсетимо, Параћин и читава тадашња Југославија завијени су у црно након стравичне саобраћајне трагедије која се догодила 31. августа 1988. године код језера Јабланица. У несрећи су живот изгубиле 32 особе, међу њима и десеторо деце.

У језеру су нестале читаве породице, као и бројни малишани који су само дан раније безбрижно трчали јадранским плажама.

До трагедије је дошло када је возило, у којем су путовале породице из Параћина, изгубило контролу и слетело у језеро Јабланица.

На дан сахране, ковчези су били изложени у Хали спортова у Параћину, где су се грађани у тишини опраштали од страдалих.

На месту трагедије постављена је спомен-плоча која од 1988. године сведочи о боли тог дана. Обновљена је 2018, поводом тридесетогодишњице, као трајни знак сећања.

Скоро четири деценије касније, Параћин и даље памти – имена, лица и тишину ковчега. Јер заборав би био нова неправда.

Извор: Србија Данас/Курир