Vraćali se sa mora, pa završili u dubinama jezera: Tragedija koja je zavila Paraćin u crno, porodice ugašene u jednom trenu - poginulo 32 ljudi, među njima i deca

Postoje tragedije koje vreme ne briše, već ih još dublje urezuje u sećanje ljudi i gradova.

Jedna od njih dogodila se 1988. godine, kada se autobus sa radnicima Fabrike štofa iz Paraćina, na povratku iz radničkog odmarališta na moru, nakon sudara sa kamionom survao u hladne dubine Jablaničkog jezera.

Trideset dva života ugašena su u jednom trenutku. Čitave porodice. Komšije. Prijatelji. Kolege. Paraćin je tog dana zanemeo - a bol i sećanje na žrtve nikad nisu nestali.

Ljudi često prolaze kroz život opterećeni svakodnevnim brigama i sitnicama, zaboravljajući koliko je samo postojanje krhko i koliko se, bez naše kontrole, može promeniti u jednom trenutku.

Na Fejsbuk stranici "Istinite priče", objavljeno je podsećanje na ovu tragediju, ali ono što ostavlja poseban utisak su komentari ljudi koji su ili izgubili nekog svog ili pak za dlaku izbegli smrt.

Tiha svedočenja ljudi koja su pukom srećom odustali od puta ili izgubila nekog svog najbolje opisuju srazmeru ove tragedije.

- Radnici Fabrike štofa u Paraćinu su se 1988. vraćali autobusom iz radničkog odmarališta na moru. Na putu kraj Jablaničkog jezera iz suprotnog pravca je neoprezni vozač kamiona izazvao sudar te se autobus sa putnicima survao u jezero. Trideset dve žrtve, uglavnom čitave porodice su epilog ove velike tragedije koja je zadesila porodice poginulih, građane Paraćina i cele države. Slava im! - navodi se na stranici "Istinite priče", a ispod objave samo su se nizali komentari.

- Bog mi je svedok - piše.

- Jedva sam odgovorila sestru koja je navaljivala da idemo i vodimo njenu decu, moje sestriće. Svega mi na svetu. Kad se to desilo, ona je išla na sahranu, a ja sam plakala na sav glas - šta je moglo da nam se desi.

U tim rečenicama stane ceo jedan život koji je mogao da nestane. Jedna odluka - granica između života i smrti.

Katarina se seća slike koju Paraćin nikada neće izbrisati:

- Svi kovčezi ispred Hale sportova. Imala sam 13 godina. Moja drugarica iz detinjstva je preživela jer su je baka i deka uspeli izbaviti iz potopljenog autobusa. Oni nisu.

Neki su preživeli - ali sa sećanjima koja ne blede. Drugi nisu otišli, ali su zauvek ostali deca tog grada.

U samo jednoj rečenici svedoči se o sudbini:

"Tri dana pre puta roditelji otkažu i odemo za Grčku..."

Tri dana...

Jedna žena, danas u osmoj deceniji života, govori bez velikih reči, ali sa težinom koja boli:

- Toplica Savić sa suprugom i dvoje male dece - prve komšije. Devojka Jasmina iz komšiluka. Svi mladi, nedužni. Kada sam tog jutra otišla na posao, taj prizor ne mogu da zaboravim. I danas svakodnevno prolazim pored njihovog dvorišta.

Dvorišta su utihnula, bez dečije graje. Kuće su ostale zavijene u crninu koja nikada nije skinuta.

Iz sela Striža, petoro ljudi se nikada nije vratilo.

Nestali su prijatelji, komšije, školski drugovi. Ostala je tišina i sećanje. Neka im je večna slava.

Jutro posle tragedije donelo je zvuk koji se ne zaboravlja - lelek koji je parao komšiluk.

Nije bilo sata, nije bilo datuma. Samo zvuk koji ostaje zauvek.

U beznađu se ipak pojavio tračak nade: preživeli su uspeli da isplivaju zahvaljujući jednom snažnom mladiću koji je, pod vodom, uspeo da otvori vrata autobusa.

Podsetimo, Paraćin i čitava tadašnja Jugoslavija zavijeni su u crno nakon stravične saobraćajne tragedije koja se dogodila 31. avgusta 1988. godine kod jezera Jablanica. U nesreći su život izgubile 32 osobe, među njima i desetoro dece.

U jezeru su nestale čitave porodice, kao i brojni mališani koji su samo dan ranije bezbrižno trčali jadranskim plažama.

Do tragedije je došlo kada je vozilo, u kojem su putovale porodice iz Paraćina, izgubilo kontrolu i sletelo u jezero Jablanica.

Na dan sahrane, kovčezi su bili izloženi u Hali sportova u Paraćinu, gde su se građani u tišini opraštali od stradalih.

Na mestu tragedije postavljena je spomen-ploča koja od 1988. godine svedoči o boli tog dana. Obnovljena je 2018, povodom tridesetogodišnjice, kao trajni znak sećanja.

Skoro četiri decenije kasnije, Paraćin i dalje pamti – imena, lica i tišinu kovčega. Jer zaborav bi bio nova nepravda.

Izvor: Srbija Danas/Kurir