ЗЛОЧИН КОЈИ СРБИЈА НЕ ЗАБОРАВЉА: Маскр радника БИА у Нишу трајао више од 20 минута, убио петоро колега, па ПРЕСУДИО СЕБИ
Владан Ровчанин (43), бивши радник БИА који је 2003. године у Нишу убио петоро својих колега, нађен је мртав у соби Специјалне затворске болнице, на одељењу психијатрије десет година касније.
Зорана Вучићевић, портпарол Управе за извршење кривичних санкција Министарства правде, Ровчанин је починио самоубиство тако што се обесио чаршавом о решетку на прозору.
Ровчанин је девет година провео на психијатријском лечењу, пошто му је тадашњи Окружни суд у Нишу изрекао меру обавезног чувања и лечења у психијатријској установи. Он је 30. септембра 2003. године у Центру БИА у Нишу убио на лицу места четворо и тешко ранио троје колега - један од њих је касније подлегао повредама.
"ПРЕТИО ЈЕ ДА ЋЕ ОТИЋИ ПО ПИШТОЉ" Гости кафића брутално претукли Ковид редара, па куварици поломили прсте
"ОТИШЛА ЈЕ ДА КУПИ ЈЕЛКУ И ВИШЕ СЕ НИЈЕ ВРАТИЛА" Породица сумња да је Светлана (58) друга жена која је нестала у пожару
ХАПШЕЊЕ У ПРОКУПЉУ: Тројица мушкараца иза решетака због изнуде
После упада у седиште БИА, убио је начелника одељења Радоја Новићевића (49), његовог помоћника Момчила Момчиловића (41), секретарицу Ану Радуловић (27) и оперативца Томислава Драговића (41). Тешко је повредио Славишу Дерикравића, Радета Аксића и Небојшу Васића (38), који је после 20 дана умро.
Мера безбедности изречена је Ровчанину јер је комисија психијатара КП болнице у Београду потврдила налаз нишких вештака да је Ровчанин био неурачунљив. Он је, према сведочењу колега који су преживели пуцњаву, тога јутра дошао у канцеларију, тражио упаљач од колега и отишао. Неколико минута касније, чула се пригушена рафална паљба.
Према тврдњи очевидаца, крвава драма трајала је више од 20 минута. Владан је упао у канцеларију начелника одељења Радоја Новићевића. Успут је, са оружјем на готовс у канцеларију угурао секретарицу Ану Радуловић. Минут-два Ровчанин је разговарао са њима, а онда почео да пуца. Убио их је обоје, изашао из канцеларије и ушао у следећу, код помоћника начелника Момчила Момчиловића, где је дошло до нове расправе и пуцњаве. Момчиловић је успео да скочи на прозор, иако је Ровчанин пуцао у њега. На симсу се дохватио за клима-уређај, али је Ровчанин пришао прозору и поново пуцао. Момчиловић је пао на плато и сломио обе ноге.
Ровчанин је кренуо ка следећој канцеларији и пуцао у Небојшу Васића, а затим у просторију у којој су били Раде Аксић и Небојша Деликравић.
- Погледали смо се и углас рекли: ’То је Влада’. Покушали смо да блокирамо врата, али је он пуцао кроз њих и обојицу нас ранио. Када је ушао, ухватио сам га за пушку. Рвали смо се, а када сам му отео хеклер, дохватио је пиштољ. После пуцњаве, успели смо да изађемо на улицу, где нам је указана помоћ - рекао је касније рањени Аксић на суђењу.
Ровчанин се након напада на њих двојицу упутио ка приземљу, где је на степеништу налетео на Томислава Драговића и испалио рафал и у њега. Изашао је из зграде Бироа БИА, пришао рањеном и повређеном Момчилу Момчиловићу и убио га. Затим се мирно предао полицијској интервентној патроли, која је на позив Деликравића и Аксића стигла испред зграде.
Један од кључних сведока, Ровчанинова супруга Марина није сведочила на суђењу, али је прочитан њен исказ из истраге, када је потврдила да је њен супруг сматрао да га колеге прате и прогањају.
Владан Ровчанин је 11 година је био радник, прво Ресора државне безбедности МУП Србије, а потом и Безбедносно-информативне агенције. Са својим колегама са Косова је у лето 1999. године из Приштине премештен у Ниш, где је формирано одељење за Косово и Метохију Центра БИА - Ниш. Рођен је у Приштини маја 1970. године, а живео је у Грачаници. Завршио је Пољопривредни факултет у Београду, био одличан студент. Одмах по завршетку студија запослио се. Био је ожењен и имао је двоје деце.
Након што је одјекнула вест да се Ровчанин обесио у затвору, огласио се и отац убијене Ане за медије: "И боље је што се сам обесио него да због њега ја идем у затвор! Међутим, требало је то да уради одмах, а не да чека десет година", казао је тада Миливоје, чија је ћерка Ана била секретарица косовског одељења БИА.
- Ране су још дубоке. Да је прошло и 100 година, не бих могао да заборавим дан када ми је убијена ћерка! Био сам незадовољан судском пресудом којом је Ровчанин проглашен лудим и послат у психијатријску болницу. То је била неправда за наше најмилије који су страдали од његове руке. То сам сматрао тада, исто сматрам и данас, и тако ћу мислити док сам жив! Знао сам да Ровчанин може да изађе на слободу и желео сам да се то деси! Нисам се тога плашио, он је требало да се плаши - рекао је 2003. године огорчени Миливоје.