7. ЈУЛ - ДАН ЗЛОЧИНА И СРПСКЕ СРАМОТЕ: То није био почетак устанка већ почетак братоубилачког рата
И ове године у Великој Плани и неким другим градовима у Србији функционери СПС и људи који воде стварне и (само)зване борачке организације су обележили 7. јул као дан устанка против Хитлера и његових нациста.
Положени су венци на споменике партизана који су погинули за ослобођење Србије и Југославије али и за насилно увођење комунистичке диктатуре у нашој земљи.
Ако се данас неко и сетио четника који су свој живот дали за слободу Србије и Југославије, углавном их је поменуо као издајнике, злочинце и "слуге окупатора".
На данашњи дан 1941. године Жикица Јовановић Шпанац и Миша Пантић, анархисти, припадници комунистичког покрета, су на вашару у Белој Цркви код Крупња убили двојицу (под)официра српске полиције, наредника Богдана Лончара, избеглицу из западних српских крајина и каплара Миленка Браковића.
Пуцање у полицајце који су вршили своју дужност и двоструко убиство у Белој Цркви догодило се у време када Срби још увек нису били јасно подељени на партизане и четнике, када је и већина комуниста и већина монархиста сматрала да се окупатору треба супроставити заједничким снагама свих родољуба, без обзира на националну припадност, веру и идеолошка определења.
У правној држави двојица комуниста би после рата одговарала за тероризам и тешко убиство државних службеника. У Србији се ово братоубиство још увек местимично слави као дан устанка. И 33 године након што су социјалистичка Србија и СФРЈ престале да постоје.
Историјски је факат да су устанак у Србији подигли четници.
Краљевина Југославија је капитулирала 17. априла. Само четири дана касније, 21. априла, у Доњем Добрићу у Поцерини једно одељење Јуришног одреда Југословенске војске напало је Немце. У тој акцији убијен је један немачки потпоручник, док су други потпоручник и један поднаредник рањени.
Друга група краљевих војника која није признавала капитулацију је 1. маја недалеко од Пожеге напала немачку колону. У жестокој борби десеторица српских војника су заробљена и одмах стрељана.
Половином маја и 16. јуна 1941. на планини Јавор вођене су борбе између Немаца и војника Краљевине Југославије. Сељаци из села Брнчар, на Копаонику, су се 5. јула са оружјем супроставили албанским жандармима и немачким војницима који су у у њихов крај дошли из Косовске Митровице.
Припадници војске Драже Михаиловића су 28. маја код Љуљака, на путу између Горњег Милановца и Крагујевца, напали једну немачку моторизовану колону.
Проглашавањем 7. јула за дан устанка Тито и комунисти се нису огрешили само о четнике и историју, већ и о своје присталице, припаднике партизанског покрета.
Наиме, 2. јула 1941. године у шуми Јутина, у Подгорини, борци Ваљевског партизанског одреда заробили су 14 немачких војника, разоружали их, свукли до гаћа и кошуље и пустили да слободно оду у Ваљево.
Али, очигледно, за Тита и српске комунисте значајније је било убиство два Србина, (под)официра српске полиције, него заробљавање 14 окупаторских војника.
Не навијам ни за партизане, ни за четнике.
Сматрам да би за српски народ и Србију било далеко боље (а то су потврдили догађаји из деведесетих, распад СФРЈ, верски ратови на њеним развалинама и актуелно дивљање разних анархистичких група, које већ осам мјесеци тероришу Србију), да су у Другом светском рату победили четници и Дража Михаиловић.
Али то не мења чињеницу да су (уз уважавање свих олакшавајућих околности за четнике) партизани објективно дали већи допринос слому Хитлерових армада и осталих окупационих снага, као и уништењу геноцидне НДХ.
Да би на крају рата, уз помоћ Црвене армије, енглеског и америчког оружја, али и стотине енглеских и америчких бомбардера, однели победу у грађанском рату који су изазвали и преузели власт у Србији и Југославији. И искористили је да за само неколико месеци, широм Србије, без суда и суђења, стрељају десетине хиљада српских домаћина.
Као што ни поштено вредновање партизанског доприноса не може избрисати чињеницу да су четници ослободили прва села и градове у Србији (31. августа устаници под командом краљевог потпуковника Веселина Мисите ослободили су Лозницу и заробили 93 немачка војника, убрзо су ослобођени рудник Зајача, Бања Ковиљача и већи део Подриња).
Већ четири деценије у Србији се говори о потреби националног помирења, пре свега помирења партизана и четника. Односно њихових потомака. Скупштина Србије је изгласала да је у Другом светском рату Србија имала два антифашистичка покрета - партизански и четнички.
Седми јул није почетак устанка, већ почетак грађанског рата. Који ће Србију коштати више десетина хиљада живота.
Ако у Србији треба да се обележава дан устанка, а требало би, за то треба изабрати неки примеренији датум. Када су Срби заиста устали против Шваба и других окупатора.
То треба да буде дан када је стварно изведена прва устаничка акција или дан који ће асоцирати на јединство српског народа, а не на поделе.
Зашто то не би био 19. септембар дан када су се Тито и Дража први пут срели у Струганику, у кући Живојина Мишића и постигли споразум о заједничкој борби против окупатора?
