Чувена Милошевићева реченица остаће заувек у сећању: "Наша земља налази се у рату" - Након ових речи уследило је 78 дана бруталног бомбардовања СР Југославије

Пре 26 година, 24. март је била среда. И изгледала је као сасвим обичан пролећни дан, све до вечери. Када се у другом дневнику РТС грађанима обратио тадашњи председник Слободан Милошевић речима – "наша земља налази се у рату".

Већ у 20 часова у градовима су се зачуле прве сирене за ваздушну узбуну, мада је бомбардовање почело раније – крстарећим ракетама на војне и полицијске положаје и објекте у Приштини и другим местима на Косову. Пет минута пре узбуне, једна ракета погодила је и војни аеродром у Сомбору, одневши први жртву НАТО бомбардовања.

Број цивилних жртава непознат до данас

Интервенција алијансе, први пут у историји против једне суверене државе и без дозволе СБ УН, уследила је после вишемесечних сукоба ВЈ и МУП-а Србије са припадницима ОВК.

Непосредан повод за бомбардовање био је “случај” Рачак 15. јануара. За 45 мртвих Албанаца у том косовском селу верификациона комисија ОЕБС- а на челу са Вилијемом Вокером је тврдила да су цивили, док су српске власти тврдиле да је реч о припадницима ОВК погинулима у сукобу са нашим безбедносним снагама.

Након тога, уследило је и 17 дана неуспешних преговора делегација Србије и косовских Албанаца у француском Рамбујеу.

Током 78 дана НАТО интервенције погинуло 1.008 припадника ВЈ и МУП-а, а број цивилних жртава остао је непознат до данашњег дана. Министарство одбране Србије својевремено је баратало са цифром од 2.500 погинулих цивила, а међу којима је било и 89 деце. С друге стране, “Хјуман рајтс воч” наводи број цивилних жртава између 489 и 527, а слични су подаци и Фонда за хуманитарно право.

Материјална штета 100 милијарди долара

У акцији колоквијално названој “Милосрдни анђео”, мада НАТО тај назив никад званично није користио, изведено је 2.300 ваздушних удара а више од 22.000 тона пројектила падало је на војне циљеве, касарне, аеродроме или фабрике наменске индустрије широм СРЈ.

Међутим, наменски или као “колатерална штета” били су гађани и многи цивилни објекти попут болница, мостова, складишта енергената, предајника и медија попут РТС кога је НАТО прогласио легитимном метом, па је у ноћи између 22. и 23. априла у згради РТС настрадало њених 16 радника.

Материјална штета процењена је на 100 милијарди америчких долара, уз разорених око 50 одсто производних и трећину електроенергетског капацитета земље.

"Крмаче" разориле Радничку колонију

И то су бројеви, а како дане под бомбама памте обични људи у Србији?

Од почетка бомбардовања знали смо да може да нам се деси нешто лоше, јер је наше насеље Радничка колонија тик уз војну фабрику „Крушик“. Пошто нисмо имали склониште, већина станара је с почетком рата отишла на сигурније локације, а ја сам дане током којих је „Крушик“ био „преоран“ бомбама проводио у једној гаражи. Тако је било и тог 2. маја, када је на фабрику пало 120 тешких бомби, такозваних „крмача“, али је и 8 њих пало на насеље. Три зграде су биле потпуно уништене, више од 20 оштећено, а између њих су били кратери дубоки као троспратница. Ударни талас ме је бацио неколико метара, а како сам преживео само уз троструки прелом потколенице, ни сам не знам – сећао се за „Блиц“ Ваљевац Драгољуб Тешић, те 1999. године техничар, а сада пензионер „Крушика“.

Сурдулица била "српска Хирошима"

У малој, али често бомбардованој Сурдулици на југу Србије, Марина је тада имала 14 година и прво сећање јој је како са мајком и братом седи у аутомобилу "док даље преко магистрале гори касарна и цео дрворед у улици, а гелери падају по крову гараже”.

- Следеће бомбардовање је било када су срушили кућу породице Милић у комшилуку. Кроз прозор своје куће видела сам како цео њихов спрат лети у ваздух и распада се. Погинула је моја школска другарица, чији лик никад нећу заборавити, њен млађи брат кога смо звали "Кинез" по њиховом оцу. Преживео је само најстарији члан породице, човек је био напољу и брао коприве. Стари Санаторијум из 1920-те је бомбардован последњи. Тамо су биле углавном смештене избеглице из Хрватске, а број мртвих никад није утврђен. Али, сећам се једне младе девојке избеглице, код које смо куповали кафу у пржионици поред Санаторијума. И она је погинула. Први пут у Сурдулици се улично светло упалило 10. јуна, помислили смо да светлост долази поново од бомби, кад је дотрчао комшија и рекао да су на ТВ јавили да је “ослобођење” – сећа се ова Сурдуличанка.

Мисија за Музеј детињства за време бомбардовања

Београђанка Тамара Кларић је мање од месец дана пре бомбардовања напунила 11 година и, како прича, “после година избеглиштва из Сарајева, немаштине и проблема, моја породица је пронашла мир и живот је могао да почне испочетка”. Али онда је почео нови рат.

- Не сећам се толико осећања страха, колико се сећам осећаја неправде, неизвесности и непрестаног питања – зашто се нама ово опет дешава? Сећам се тежине коју сам осећала да носе моји родитељи због немоћи да било шта ураде да нас заштите. Јер те бомбе су падале без питања и убијале су људе који су само ишли на посао, у продавницу, у шетњу, не мислећи да ће им тај дан бити последњи у животу. Убијале су и децу – прича наша саговорница која данас води Удружење “Пружи корак” које је покренуло акцију да Србија ове године добије први музеј посвећен детињству за време бомбардовања – “Музеј 78”.

По угледу на амстердамски Музеј Ане Франк или на сарајевски Музеј ратног дјетињства, циљ је да Београд и Србија добију место које негује културу сећања на бомбардовање на достојанствен начин, а кампања којом се прикупља новац за будући музеј активна је на интернет платформи Donacije.rs.

- Желимо да сутра, када у “Музеј 78” дође неки туриста из Холандије, САД, Шпаније, прочита да су то направили обични људи који живе у овој земљи. Докторка, фризер, адвокат, касирка, пилот, учитељица. Ми, обични људи који живимо овде и волимо своју земљу, удружили смо се и рекли: „Ово је нама важно. Ове наше приче су вредне да их нико не заборави” – каже Тамара Кларић.

“Драги грађани, срећан вам мир”

Бомбардовање се завршило 10. јуна, када су у Куманову делегације СРЈ и НАТО потписале мировни споразум којим је омогућен улазак страних трупа на Косово и Метохију, са чије територије су се повукли српска полиција и ВЈ.

СБ УН је усвојио Резолуцију 1244, у покрајину је упућено 37.200 војника у саставу мисије КФОР из 36 земаља, а уместо домаћих органа власти успостављена је цивилна мисија УНМИК.

Тог дана је преко ТВ екрана Слободан Милошевић рекао – “драги грађани, срећан вам мир”.

Извор: Србија Данас/Блиц