ДА СУ ЈЕ ПОСЛАЛИ ПО ПУЖУ СТИГЛА БИ 41 ПУТ: Уставни суд тек данас доставио пресуду из 2012. године

Бог те мазо, није шала, највиша правосудна инстанца државе. Сува памет српског правосуђа. Из које ни Марко Краљевић не би исцедио ни једну кап глупости.

Одакле сад он, уставни суд? Консултујем се са својим памћењем али ни оно се не сећа да сам се петљао са тим најмудријим главама. Како у своје памћење имам све мање поверења, зовем мог пријатеља и адвоката Предрага Савића, оснивача Куће правде Стразбур у Београду. Можда он о мени зна више од мене. Ни он нема појма. Каже, једино ако његови нису, мимо мог и његовог знања, писали какву жалбу због поступака који су вођени због неких новинских текстова. Отпада и та могућност. Против београдских новина сам водио десетак и више судских поступака због објављивања лажних и увредљивих текстова, али све сам их добио и досуђену штету наплатио до задњег динара, тако да није било разлога за дописивање са уставним судом.

Јутрос рано, чим је зора зарудила, устанем и почнем да се спремам за одлазак у пошту. Обријем се, први пут после ко зна колико година намиришем "брионом", обучем своје најбоље одело и обујем опанке. Оне парадне. Са којима сам се више пута пењао на Кајмакчалан, Карпате, Дурмитор, Динару... Еј, није мала ствар имати посла са уставним судом. Осећао сам се свечаније него онај јазавац Петра Кочића када је позван пред светли аустријски суд у Бањалуци.

Тако упарађен банем у пошту. Ја њима обавештење и потпис на лист папира, они мени ситну књигу из стоног Београда. А у ситној књизи решење да се на основу члана тог и тог Устава Републике Србије одбацује моја уставна жалба број тај и тај, коју сам поднео 12. јуна 2012. године. 

Упитао сам се, да ли су ови нормални? Да доносе пресуду тек после 10 година. Али нису. Мислим, нису пресуду донели после 10 година. Брука је још већа. Они су пресуду донели 18. децембра 2012. године али су ми је уручили тек данас.

Помислио сам да би раније стигла да су је послали по пужу. А онда ми мој пријатељ Гугл скрену пажњу да није лепо што вређам пужеве. Каже ми он: да је достава тог твог решења неком пужу поверена уочи Никољдана 2012. године ти би исто добио 11. марта 2013. године. И то не неком елитном, америчком или бриселском, генетски модификованом пужу, који може да убаци у пету брзину, већ обичном, нашем српском пужу голаћу. Који стално вози у првој.

Узмем дигитрон да проверим.  Обични пужеви се крећу 45 метара на сат времена. Од Велике Плане до зграде уставног суда у Београду је тачно 90 километара. Ту раздаљину би пуж прешао за 2.000 сати, односно за 83 дана! До поменутог 11. марта 2013. године.
Што значи, да ми је решење упућено по пужу он би ми га до сада доставио тачно 41 пут!

Али, нису криви ни другови поштари. Јер, пресуду коју је донео 18. децембра 2012. године Уставни суд Србије ми је послао тек пре пет дана. Веровали ви или не веровали. У заглављу пресуде лепо пише 02.03.2022. године.  

Зашто ова пресуда није урађена и послата 2012. године?  Само Бог свети зна. Мада ја мислим да је и за њега српско правосуђе недокучива тајна. 

А још занимљивије би било знати зашто ми је то решење после 10 година уопште упућено. Где је, кукавче, чамило целу деценију и откуд се сад напрасно појавило? Шта је у питању? 

Једино што ми пада на памет јесте да је је одскоро у канцеларију судије Весне Илић Прелић, која је била председник већа судија у овом предмету, на рад примљена нека млада и савесна приправница. Која је у некој доколици узела да претура по ормарима и прашњавим предметима. Па пронашла и овај мој.

Или је "кривац" можда обична чистачица? Док је, нервозна због јучерашње свађе са колегиницом која је добила да чисти лакши спрат, чистила прашину случајно је угледала фасциклу са мојим предметом која је запала иза неког стола или испод ормара.

Те давне, давне 2012. године, коју су одавно прекрили снегови, рузмарин и шаш, локална власт у Великој Плани је нешто муљала против Српске радикалне странке. Иако се унапред знао исход, јер тада је тамбурање по радикалима и Шешељу било у моди, странка је одлучила да се жали Управном суду. Како сам ја био председник општинског и Подунавског окружног одбора СРС, жалбу сам потписао ја. Суд је потпуно оправдану жалбу одбио и то са толико левим образложењем да је странка одлучила да правду потражи на Уставном суду. Да глуми Дон Кихота и јуриша на ветрењаче.

И ето, после дугих 10 година, достављена ми је пресуда да је жалба одбијена. Јер жалбу је могла да поднесе „само Српска радикална странка а не и лице које је ова политичка странка у својству подносиоца изборне листе овластила за подношење изборне листе“. Нисте разумели ово образложење? Ако јесте, одмах уписујте правни факултет. 

Али, на страну сада то. На страну и то што је Управни суд сматрао да јесам овлашћен да будем потписник жалбе.  Руку на срце, то није било много битно ни 2012. године а камоли данас. Обично политичко надгорњавање.

Мене жуља нешто много крупније. Шта би било да се предмет односио на неко животно важно питање. Од којег је зависила моја и судбина моје породице. И колико је таквих, судбински важних предмета, по којима је поступао Уставни суд Србије, а који су једну, три, пет или десет година скупљали или скупљају прашину у тој установи?