DA SU JE POSLALI PO PUŽU STIGLA BI 41 PUT: Ustavni sud tek danas dostavio presudu iz 2012. godine

Bog te mazo, nije šala, najviša pravosudna instanca države. Suva pamet srpskog pravosuđa. Iz koje ni Marko Kraljević ne bi iscedio ni jednu kap gluposti.

Odakle sad on, ustavni sud? Konsultujem se sa svojim pamćenjem ali ni ono se ne seća da sam se petljao sa tim najmudrijim glavama. Kako u svoje pamćenje imam sve manje poverenja, zovem mog prijatelja i advokata Predraga Savića, osnivača Kuće pravde Strazbur u Beogradu. Možda on o meni zna više od mene. Ni on nema pojma. Kaže, jedino ako njegovi nisu, mimo mog i njegovog znanja, pisali kakvu žalbu zbog postupaka koji su vođeni zbog nekih novinskih tekstova. Otpada i ta mogućnost. Protiv beogradskih novina sam vodio desetak i više sudskih postupaka zbog objavljivanja lažnih i uvredljivih tekstova, ali sve sam ih dobio i dosuđenu štetu naplatio do zadnjeg dinara, tako da nije bilo razloga za dopisivanje sa ustavnim sudom.

Jutros rano, čim je zora zarudila, ustanem i počnem da se spremam za odlazak u poštu. Obrijem se, prvi put posle ko zna koliko godina namirišem "brionom", obučem svoje najbolje odelo i obujem opanke. One paradne. Sa kojima sam se više puta penjao na Kajmakčalan, Karpate, Durmitor, Dinaru... Ej, nije mala stvar imati posla sa ustavnim sudom. Osećao sam se svečanije nego onaj jazavac Petra Kočića kada je pozvan pred svetli austrijski sud u Banjaluci.

Tako uparađen banem u poštu. Ja njima obaveštenje i potpis na list papira, oni meni sitnu knjigu iz stonog Beograda. A u sitnoj knjizi rešenje da se na osnovu člana tog i tog Ustava Republike Srbije odbacuje moja ustavna žalba broj taj i taj, koju sam podneo 12. juna 2012. godine. 

Upitao sam se, da li su ovi normalni? Da donose presudu tek posle 10 godina. Ali nisu. Mislim, nisu presudu doneli posle 10 godina. Bruka je još veća. Oni su presudu doneli 18. decembra 2012. godine ali su mi je uručili tek danas.

Pomislio sam da bi ranije stigla da su je poslali po pužu. A onda mi moj prijatelj Gugl skrenu pažnju da nije lepo što vređam puževe. Kaže mi on: da je dostava tog tvog rešenja nekom pužu poverena uoči Nikoljdana 2012. godine ti bi isto dobio 11. marta 2013. godine. I to ne nekom elitnom, američkom ili briselskom, genetski modifikovanom pužu, koji može da ubaci u petu brzinu, već običnom, našem srpskom pužu golaću. Koji stalno vozi u prvoj.

Uzmem digitron da proverim.  Obični puževi se kreću 45 metara na sat vremena. Od Velike Plane do zgrade ustavnog suda u Beogradu je tačno 90 kilometara. Tu razdaljinu bi puž prešao za 2.000 sati, odnosno za 83 dana! Do pomenutog 11. marta 2013. godine.
Što znači, da mi je rešenje upućeno po pužu on bi mi ga do sada dostavio tačno 41 put!

Ali, nisu krivi ni drugovi poštari. Jer, presudu koju je doneo 18. decembra 2012. godine Ustavni sud Srbije mi je poslao tek pre pet dana. Verovali vi ili ne verovali. U zaglavlju presude lepo piše 02.03.2022. godine.  

Zašto ova presuda nije urađena i poslata 2012. godine?  Samo Bog sveti zna. Mada ja mislim da je i za njega srpsko pravosuđe nedokučiva tajna. 

A još zanimljivije bi bilo znati zašto mi je to rešenje posle 10 godina uopšte upućeno. Gde je, kukavče, čamilo celu deceniju i otkud se sad naprasno pojavilo? Šta je u pitanju? 

Jedino što mi pada na pamet jeste da je je odskoro u kancelariju sudije Vesne Ilić Prelić, koja je bila predsednik veća sudija u ovom predmetu, na rad primljena neka mlada i savesna pripravnica. Koja je u nekoj dokolici uzela da pretura po ormarima i prašnjavim predmetima. Pa pronašla i ovaj moj.

Ili je "krivac" možda obična čistačica? Dok je, nervozna zbog jučerašnje svađe sa koleginicom koja je dobila da čisti lakši sprat, čistila prašinu slučajno je ugledala fasciklu sa mojim predmetom koja je zapala iza nekog stola ili ispod ormara.

Te davne, davne 2012. godine, koju su odavno prekrili snegovi, ruzmarin i šaš, lokalna vlast u Velikoj Plani je nešto muljala protiv Srpske radikalne stranke. Iako se unapred znao ishod, jer tada je tamburanje po radikalima i Šešelju bilo u modi, stranka je odlučila da se žali Upravnom sudu. Kako sam ja bio predsednik opštinskog i Podunavskog okružnog odbora SRS, žalbu sam potpisao ja. Sud je potpuno opravdanu žalbu odbio i to sa toliko levim obrazloženjem da je stranka odlučila da pravdu potraži na Ustavnom sudu. Da glumi Don Kihota i juriša na vetrenjače.

I eto, posle dugih 10 godina, dostavljena mi je presuda da je žalba odbijena. Jer žalbu je mogla da podnese „samo Srpska radikalna stranka a ne i lice koje je ova politička stranka u svojstvu podnosioca izborne liste ovlastila za podnošenje izborne liste“. Niste razumeli ovo obrazloženje? Ako jeste, odmah upisujte pravni fakultet. 

Ali, na stranu sada to. Na stranu i to što je Upravni sud smatrao da jesam ovlašćen da budem potpisnik žalbe.  Ruku na srce, to nije bilo mnogo bitno ni 2012. godine a kamoli danas. Obično političko nadgornjavanje.

Mene žulja nešto mnogo krupnije. Šta bi bilo da se predmet odnosio na neko životno važno pitanje. Od kojeg je zavisila moja i sudbina moje porodice. I koliko je takvih, sudbinski važnih predmeta, po kojima je postupao Ustavni sud Srbije, a koji su jednu, tri, pet ili deset godina skupljali ili skupljaju prašinu u toj ustanovi?