Истина о "полицијској бруталности" у Србији: Поступак директора полиције који је РАЗБЕСНЕО опозиционе медије

Повод за нове нападе била је конференција за медије директора полиције Драгана Васиљевића, на којој су приказани снимци полицијских интервенција на Западу. Тај потез изазвао је оштре, али очекиване реакције дела медија који су већ унапред конструисали причу о репресији, без обзира на чињенице.

Док су поједини новинари очекивали да директор полиције даје правне коментаре о инцидентима који су већ у надлежности унутрашње контроле и правосуђа, Васиљевић је изабрао да укаже на шири контекст. Приказивање снимака са Запада није било „скретање пажње“, како покушавају да представе, већ веома јасна и конкретна порука: оно што се у Србији назива „бруталношћу“ заправо је минимална употреба силе у поређењу са стандардима најразвијенијих демократија данашњице.

У Сједињеним Америчким Државама, током само једне године, полиција усмрти више од 1.200 људи. Нереди су редовна појава, а сваки већи протест завршава се паљевином, пљачком и уличним сукобима. У Француској су сцене запаљених аутомобила и борбе улица са полицијом толико уобичајене да више ни не доспевају у светске вести. Грчка има дугу историју насилних демонстрација у којима учесници долазе маскирани и наоружани, са унапред припремљеним молотовљевим коктелима. У таквом контексту, снимци које је приказао МУП Србије нису оправдање, већ показна вежба за све који заборављају шта заиста значи губитак контроле.

Српска полиција, за разлику од многих других у Европи и свету, поступа са уздржаношћу и у складу са законом. Током чак и најмасовнијих протеста, укључујући и оне одржане после трагичног инцидента на железничкој станици у Новом Саду, није било употребе ватреног оружја, масовних хапшења без основа, нити тежих физичких обрачуна. Већина интервенција свела се на раздвајање сукобљених група, уклањање провокатора и очување реда. Инциденти постоје, као што постоје и механизми за њихову истрагу. У Србији, за разлику од многих земаља, грађани и даље могу да протестују без страха да ће им демонстрација угрозити живот.

Поставља се питање: зашто би директор полиције био дужан да пред камерама одговара на питања о појединачним случајевима који су већ под истрагом или су у надлежности тужилаштва? Јавност с правом очекује одговорност, али и редослед. Улога полиције није да води медијски рат, већ да обезбеди сигурност и стабилност, а у томе је господин Васиљевић показао зрелост и одговорност. Уместо да улази у замке политички обојених питања, подсетио је грађане на реалност у којој живимо — и колико је важно очувати институције државе.

У времену када се врши стални напад на стубове државне стабилности — војску, цркву, полицију, образовање — неопходно је да се глас разума чује јасно. Нико не тражи да институције буду ван критике, али та критика мора бити објективна, утемељена и ослобођена политичких мотива. Зато потез директора Васиљевића није био ни дефанзиван, ни дефокусиран, већ стратешки и одговоран. Он није рекао „ми смо савршени“, већ „погледајте где води пут кад се институције обесмисле“.

У коначници, овде није реч само о полицији. Ово је борба за очување реда, закона и државе. А држава се не брани рушењем полиције, већ подршком онима који часно и одговорно носе униформу и штите поредак. У том смислу, Васиљевићев одговор био је утемељен, исправан и — на крају дана — нужан.