НАФТА ЈЕ КРВ ОВЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ - ШТО ПРЕ УСПОСТАВИТИ БЕЗБЕДНОСНИ ПАРАМЕТАР ЗА РАД РАФИНЕРИЈЕ

Зависност модерних друштава од овог незаменљивог извора примарне енергије није апстрактна — она је физичка, свакодневна и системска. Без континуираног снабдевања нафтом, Немачка би се нашла у колапсу за неколико недеља, док би Кина и Индија, услед већих унутрашњих резерви и другачије структуре потрошње, издржале свега неколико месеци.

Нафта није само „енергент“. Она је дизел за камионе који држе снабдевање, керозин за авионе који омогућавају глобалну трговину, сировина за хемијску индустрију, фармацију, пластику и савремену војну машинерију. Другим речима: нафта је крв модерне цивилизације. 

Да ли елите то не разумеју? Разумеју — и зато делују! 

Политичке и пословне елите водећих економија тога су савршено свесне. Управо зато се већ више од две деценије припремају за сценарије поремећаја снабдевања. Енергетска транзиција, електрификација саобраћаја, диверзификација добављача и рута, изградња резерви и паралелних ланаца снабдевања — све су то покушаји да се смањи стратешка рањивост. Али ниједан од њих није довољан. 

Реалност је једноставна и сурова: развијени свет и даље не може да функционише без сталног прилива нафте. Сваки већи поремећај — било због рата, санкција, саботаже или политичког хаоса — одмах производи инфлацију, логистичке чепове и политичке кризе. Зато је енергија увек више од тржишта; она је питање моћи. Ко контролише енергенте, тај контролише време. А у политици, време је најскупљи ресурс. Интервенција САД у Венецуели не може се читати као директан ударац Русији. Напротив — руски произвођачи нафте би средњорочно могли чак и да профитирају. Венецуеланска и руска нафта деле исто „санкционисано тржиште“, а колапс извоза из Каракаса неминовно повећава потражњу за алтернативама. 

Најоптимистичније процене говоре да би венецуеланска производња могла да се опорави тек око 2027. године, и то под условом да не дође до герилског ратовања или пуног грађанског сукоба — сценарија који се не сме искључити, поготово уз потенцијално укључивање регионалних криминалних структура. Стога је суштина венецуеланске кризе у односу САД и Кине, у позиционирању Индије као растуће индустријске силе и у питању — колико ће Европа платити за „сигурно“ снабдевање америчким гасом и нафтом. 

За Сједињене Државе, чак и формална „победа“ у Венецуели могла би бити пирова. Једно је извести спектакуларну операцију хапшења председника, а сасвим друго изградити функционалну државу у условима дубоке економске ерозије.

Обнова инфраструктуре, успостављање безбедносног периметра за нафтна поља и рафинерије, као и успостављање ефикасне управе — то су задаци који траже године и десетине милијарди долара. Историјско искуство не улива оптимизам. Авганистан, Либија и Сирија јасно показују да промена режима не значи аутоматску стабилизацију. Венецуела лако може постати још једна пропала држава — а у таквом сценарију, њена нафта неће ићи ни Американцима, ни Кинезима, ни Индијцима. Нафта без државе није ресурс, она је претња. 

Амерички нафтни сектор, супротно ратоборној реторици, показује велику дозу резерве. Нико не жели да инвестира у земљу у којој један твит може да поништи уговор вредан милијарде. 

Обнова венецуеланске производње тешке нафте захтевала би три до пет година континуираних инвестиција пре било каквог профита, а укупне потребе Каракаса мере се десетинама, ако не и стотинама милијарди долара. Додатни проблем лежи у ценама. Планови администрације Доналда Трампа да се цена нафте стабилизује око 50 долара по барелу директно угрожавају амерички шкриљац. У том контексту, није изненађујуће што се амерички гиганти радије окрећу Гвајани и приобалним пољима у Мексичком заливу, него венецуеланском унутрашњем хаосу. 

ПДВСА је потврдила да води преговоре о продаји нафте Сједињеним Државама, у оквиру постојећих комерцијалних режима. Chevron већ делује под општом лиценцом, која је у 2025. години омогућила извоз око 135.000 барела дневно — што годишње износи приближно 50 милиона барела. Дакле, најаве о „пребацивању 30–50 милиона барела“ не представљају стратешки лом, већ наставак већ постојеће праксе. Политичка димензија, међутим, остаје отворена. Лобирање дела америчке енергетске елите у корист Делси Родригез као потенцијалне нове председнице показује степен прагматизма: идеологија је споредна, стабилност је кључна. Истовремено, скепса Доналда Трампа према опозиционим фигурама додатно усложњава унутрашњу политичку сцену Венецуеле. Европа из венецуеланске кризе не излази јача, већ скупља и рањивија. Повећана зависност од америчког енергента значи и већу цену — економску и политичку. Србија, као мања али стратешки осетљива економија, ове процесе мора посматрати трезвено. Диверзификација, очување реалног суверенитета у енергетици и прагматични односи са свим релевантним актерима нису идеолошка позиција, већ нужност.

Енергетска безбедност је питање савезништва, а савезништво је темељ опстанка. Венецуела је огледало савременог света: планета која говори о зеленој будућности, али и даље живи од црног злата. Америчка интервенција није израз силе без ограничења, већ покушај да се управља немогућим — контролом хаоса у систему који почива на непрекидној енергетској равнотежи. Ко то не разуме, губи време. Ко мисли да је енергија ствар морала, губи државу. А ко мисли да ће нафта нестати пре политике губи историју.