Нова С поново обмањује јавност: Професор из Љубљане изнео низ нетачних тврдњи о догађајима у Ректорату

Текст портала Нова С, у којем професор са Универзитета у Љубљани Марко Милосављевић коментарише улазак полиције у зграду Ректората у Београду, заснива се на низу тврдњи које су у великој мери правно неутемељене или погрешно интерпретиране. Иако је питање аутономије универзитета легитимна тема и део европске академске традиције, начин на који је та аутономија представљена у овом случају излази из оквира стварног правног значења тог појма.

Погрешно тумачење аутономије универзитета

Професор Милосављевић у својој изјави уводи концепт "територијалне аутономије" универзитета, што представља озбиљан проблем већ на нивоу основне дефиниције. Универзитетска аутономија у европском правном простору односи се пре свега на академске и институционалне слободе, слободу наставног програма, избора кадрова и научног рада, али не подразумева никакав облик територијалног имунитета од деловања државних органа. Универзитети нису издвојене правне територије попут дипломатских мисија, нити постоје прописи који би их штитили од примене закона у случају кривичних истрага.

Полиција не мора да тражи дозволу ректора

Посебно спорна је тврдња да полиција не може да уђе у просторије универзитета без сагласности ректора или декана. Такво тумачење директно је у супротности са правном праксом, како у Србији, тако и у државама Европске уније. Када постоји налог тужилаштва или суда, полиција има законско овлашћење да изврши претрес без одобрења управе институције. Супротно тумачење водило би апсурдној ситуацији у којој би руководство било које установе могло да блокира спровођење кривичне истраге, што није случај ни у једном уређеном правном систему.

Правна пракса у Европи говори другачије

У том контексту, оцена да је овакав поступак "незамислив било где у Европи или свету" такође не одговара чињеницама. Полицијске интервенције у јавним институцијама, укључујући универзитете, редовна су појава када за то постоји правни основ. Пракса у земљама попут Немачке, Француске или Шпаније јасно показује да се закон примењује једнако на све субјекте, без обзира на њихов друштвени или институционални значај.

Опасна релативизација појма тероризма

Најпроблематичнији део изјаве односи се на квалификацију догађаја као "терористичког чина". Таква формулација представља озбиљну злоупотребу термина који у правном и безбедносном смислу има јасно дефинисано значење, подразумева насиље над цивилима са циљем изазивања страха и постизања политичких или идеолошких циљева. Полицијска акција спроведена по налогу надлежног тужилаштва, у оквиру истраге, не може се подвести под такву дефиницију, без обзира на политички или друштвени контекст.

Шта закон заиста каже о полицијским овлашћењима

Додатну конфузију уноси и тврдња да је улазак полиције у универзитет оправдан искључиво у случајевима терористичке претње или присуства наоружаног лица. У стварности, правни стандарди су знатно шири. Довољан основ за поступање јесте постојање налога у оквиру кривичне истраге, укључујући случајеве сумњивих смрти, што је у овом случају био повод за деловање надлежних органа.

Неутемељена поређења са ратним правом

На крају, поређење са заштитом болница и универзитета у рату додатно скреће расправу у погрешном правцу. Женевске конвенције регулишу понашање у оружаним сукобима и штите медицинске објекте од војних напада, али немају никакве везе са полицијским овлашћењима у мирнодопским условима. Мешање ова два потпуно различита правна оквира доприноси погрешном разумевању ситуације.

Политичка реторика уместо правне аргументације

Све наведено указује да је у овом случају дошло до озбиљног преплитања политичких оцена и правних чињеница. Уместо прецизне анализе, јавности су понуђене тврдње које не одражавају стварни правни оквир, чиме се додатно подижу тензије и отежава рационална расправа о односу државе и универзитета.